Hakovanje auotomobila

Razvoj u auto industriji je u poslednje vreme polako krenuo ka autonomnim automobilima koji sami mogu da se kreću dok vozač za to vreme može da čita mailove, gleda vesti ili radi nešto drugo na svom tabletu ili računaru koji je ugrađen u automobil a sve to pokrenuto je strujom to jest elektromotorom koji ne zagađuje životnu sredinu. Međutim potrebno je analizirati još jednu stvar koja se javila pre ovakvih automobila a to je uvođenje sve više elektronike i u obične automobile. Ako pogledate automobile iz 90-tih videcete da tu nema preterano elektronike za razliku od savremenijih automobila koji su proizvedeni posle 1996-te godine. To je sa jedne strane izuzetno dobra stvar jer auto servisi mogu lako za par minuta da očitaju sve parametre i da utvrde da li postoji neki problem sa automobilom. Ovo se radi preko standardnog OBD konektora koji je univerzalan za sva vozila koja se prodaju u EU. Potreban je samo odgovarajući kabal za povezivanje i softver instaliran na laptop računaru da bi ovo mogli i sami da uradite na svom automobilu što autor ovog posta povremeno radi. Na ovaj način možete i obrisati neke greške koje se uočavaju kroz svetlenje određene lampice na instrument tabli, naravno ako nije neki kvar u pitanju.
Pored ovih veoma pozitivnih stavki pojavila se kao nuspojava još jedna negativna stvar a to je da sva ta elektronika omogućava hakerima da hakuju ovakav automobil i da izazovu određene probleme u vožnji ili da pogase sve zaštite koje je proizvođač ugradio najčešće, imobilajzer kontakt brave, poznatije kao kodiran ključ i na taj način ukradu automobil.

Kakva je stvarno situacija?
Tokom 2015 godine problem sigurnosti softvera u vozilima je postao gorući. Sredinom 2015 godine FCA je povukao 1,4 miliona vozila zbog problema sa softverom. Konkretno bio je problem sa računarskim sistemom modela Jeep Cherokee koji je dozvolio "upad" hakerima koji su gotovo potpuno preuzeli kontrolu nad vozilom. Iako je ovaj događaj izuzetno medijski propraćen treba zanti da ovo nije najveće hakovanje automobila.
Sistemi konekcije u vozilima imaju sposobnost da se povezuju na internet, što ih čini ranjivim u odnosu na spoljne pretnje. Upravo ovo je dovelo do kardinalnog propusta koji je otkriven u BMW-ovom Connected Drive servisu, koji je omogućio istražiteljima da daljinskim putem zaključavaju i otključavaju vrata automobila, čime je potencijalno bilo pogođeno 2,2 miliona automobila. Pored ovoga veoma izuzetan slučaj vezan je za uspešno hakovanje koje je izveo četrnaestogodišnjak, i to sa opremom iz „Radio Shacka“, vrednom tek petnaestak dolara.

Šta je sa poslednjim generacijama automobila?
Ovde je situacija mnogo ozbiljnija iz osnovnog razloga što ove poslednje generacije automobila osim što idu uglavnom na električni pogon imaju i opciju autonomne vožnje. Zamislite šta se sve može desiti ako hakeri hakuju takav automobil. To bi izazvalo mnogo veće probleme od toga da ne možete da startujete motor ili da vam se pale i gase brisači ili podižu i spuštaju stakla u toku vožnje što je dokazano da se lako može uraditi ali moguće je takođe i gašenje i paljenje motora, isključivanje ili uključivanje kočnica i svetala što je malo opasnije. U ovom slučaju autonomnih vozila scenario bi mogao da bude takav da ovakav automobil izazove saobraćajnu nesreću gde bi moglo biti ljudskih žrtava i veće materijalne štete. U pravnim krugovima se postavlja pitanje ko je odgovoran za ovakav događaj, proizvođač ili vlasnik automobila i ko bi trebalo da snosi trošak za nastalu štetu.
Proizvođači ovakvih automobila se trude da na svaki mogući način povećaju bezbednost svojih proizvoda. Ovde prednjači kompanije Tesla koja je još 2014 godine organizovala takmičenje u Pekingu sa nagradom od 10.000$ za uspešno hakovanje Tesla Modela S. Pored tesle velike napore ulaže i Volvo u bezbednost svojih autonomnim automobila a pošto smo ranije videli da ova kompanije uvodi mnogo inovacija vezanih za bezbednost vozila pre svih ostalih možemo očekivati da će oni ponuditi neke rešenja i za ovakva vozila.
Još jedan od proizvođača jeste Google koji razvija svoje vozila koje se može samo kretati. Ovde se javlja veliki problem što ovo vozilo pokreće Android operativni sistem zajedno sa google mapama što može predstavljati ozbiljan bezbenosni problem koji će se morati rešiti jer je ovaj sistem poznat hakerima i znaju kako ga lako mogu hakovati na mobilnim uređajima što će se najverovatnije preslikati i ovde. Čekamo da vidimo šta će google uraditi, trenutno je sve u fazi razvoja i google je za sada radio na pilot projektu sa Toyota hibridnim vozilom ali je najavljeno da će sami proizvoditi svoju marku automobila.

Može li se hakovanje automobila uopšte sprečiti?
Proizvođači aktivno rade na rešavanju problema. Verovali ili ne Mercedes-Benz, BMW i Audi koriste kodiranu konekciju i „firewall“ radi prevencije hakovanja automobila. U SAD su čak predlagani odgovarajući zakoni, koji bi naterali proizvođače automobila da zaštite svoje sisteme sa jedne strane a sa druge vrlo rigorozne mere za one koji se bave hakovanjem automobila. Pošto mi na tržištu Srbije još uvek nemamo autonomne automobile a i veoma je mali broj električnih automobila onda ću na kraju ovog posta dati predlog kako da zaštitimo svoje automobile koje uglavnom svi imamo. Moj predlog jeste izmeštanje odnosno zamena OBD konektora tj. džeka koji možete uraditi kod većine auto električara ili kod specijalizovanih servisa koji se bave sistemima zaštite.

Ovim dobijamo to da potencijalni lopov neće moći da se nakači sa svojim  laptop računarom jer je ovaj konektor uklonjen i nije odgovarajući tj. sasvim drugačije izgleda. Još jedna zanimljiva stvar jeste da su ovi zamenski konektori tako napravljeni da je raspored žica nasumičan što izuzeto otežava mogućnost da neko pogodi tačan raspored žica a čak i ako bi to pokušao da uradi bilo bi mu potrebno više desetina minuta što je u takvim situacijama nemoguće jer treba da ima vezu na minimum 5 žica da bi mogao bilo šta da uradi. Vi dobijate nastavak koji ne držite u automobilu i koji nosite jedino kada vozite automobil u servis i koji vraća ulaz na standardni OBD konektor. Autor bloga je na svom automobilu odmah dan nakon kupovine promenio ovaj konektor i preporuka svim čitaocima da to urade što pre kako bi eventulano sprečili hakovanje i krađu svog automobila, ovo posebno važi za popularne modele za krađu kod nas u Srbiji kao što su Golf, Passat, svi modeli Audi i veliki broj modela grupe Renault. Ono što ovde treba još naglasiti ukoliko se radi o vozilu Fiat Punto koji je takođe često na meti lopova u Beogradu ovo neće biti od pomoći jer za njega postoji drugi način i elektronika nije nešto što to može sprečiti.

Ozloglašena jeziva igra Plavi kit ili nešto više od toga

Internet je nesumnjivo dobra stvar koja nam je donela mnogo dobrih stvari i napredovanja u svakom smislu te reči. Međutim postoje i neke stvari koje su se pojavile kao negativne stvari interneta i društvenih mreža. Jedna od takvih jeste i igrica poznata pod nazivom "Plavi kit" zbog koje je po navodima novinara samoubistvo izvršilo više od 100 dece. Zabrinutost o igri izazvao je članak objavljen u maju u listu “Novaya Gazeta” koji je, između ostalog, naizgled bez opravdanja tvrdio da je “velika većina” od oko 130 samoubistava maloletnika u Rusiji između novembra 2015. i aprila 2016. godine povezani s fenomenom “Plavi kit”. Ovim postom želim da malo demistifikujem priču i da dam osvrt na neke stvari vezane na online bezbednost.

Šta je "Plavi kit"?
Novinari ovu igricu nazivaju jezivom igricom na internetu zbog koje se samoubilo na stotine dece i obično pišu da nema povratka kada neko počne da je igra, posle svakog zadatka slede sve teži a sav napredak u igrici se dokumentuje. Kada igraju igricu deca u roku od 50 dana dobijaju različite zadatke kao što su gledanje horor filmova, a zatim samopovređivanje tako što treba da urežu kita na rukama, a sve se završava pozivom administratora igrice na samoubistvo.

Kako instalirati igricu?
Igru je napravio 21 jednogodišnji programer Filipp Budeykin koji boluje od bipolarnog poremećaja ličnosti i koji je uhapšen početkom maja meseca u Rusiji. U početku ova igrica je bila dostupna na Google prodavnici aplikacija kao i na Apple prodavnici aplikacija i korisnici su mogli da je instaliraju kao i bilo koju drugu aplikaciju (ovde napominjem da se i danas može naći igra pod istim imenom koja nema veze sa pravom igrom). Posle nekog vremena i događaja koji su usledili igrica je skinuta sa oba mesta i sada je nemoguće je instalirati na legalan način. Naravno i dalje postoji mogućnost doći do ove igrice ali mnogo teže.

Da li je ovo samo igrica?
Na ovo pitanje odgovor je NE. Radi se o tome da je ovo mnogo više od igrice. Ovde se radi o fenomenu za čije širenje je direktno odgovorna javnost jer se stvorila velika fama oko ovoga i na većini medija je pričano o tome. Samim tim se povećala drastično popularnost igrice u javnosti i strepnja roditelja od navedenog fenomena. Iako je igrica vrlo brzo uklonjena sa svim legalnih prodavnica aplikacija ostala je da živi kao fenomen na društvenim mrežama. Postoji popularan heštag #The Blue Whale kao i još nekoliko hiljada varijanti koji upućuju na istu igricu što je veoma opasno.

Kako sve to funkcioniše?
Pošto igra više nije dostupna u potpunosti se prešlo na društvene mreže. Prvo što je potrebno uraditi jeste da sa svog profila kažete da želite da igrate igru gde dobijate povratnu informaciju “Jesi li siguran/na? Nema povratka”, od takozvanog voditelja igre. Ovo nema povratka odnosi se na to da ne možete napustiti igru kad jednom započnete. Ukoliko želite da izađete pretiće vam i reći će vam  “Imam sve informacije o tebi. Oni će doći po tebe.”
Pošto su igrači uglavnom tinejdžeri uzrasta 11-16 godina oni su veoma laki za manipulaciju i uglavnom nemaju dobru komunikaciju sa roditeljima tako da se plaše da prekinu igru kako se njima ili njihovoj porodici ne bi nešto loše desilo što se u ovom slučaju koristi kao veliki adut prinude nad adolescentima. Ono što je ovde još veoma opasno jeste što se za upustva za izvršavanje zadataka koristi Youtube dok zadaci mogu stići i kada niste online preko SMS poruka. Zadaci su različiti i uglavnom deca treba da ustanu noću u 4:20 i da izvršavaju zadatke koje dobijaju. Sve počinje sa manje zahtevnim zadacima kao što su gledanje navedenih horor filmova, šetanje po opasnim mestima, različite vrste samopovređivanja i crtanja po telu oštrim predmetima pa sve do samoubistva na različite načine na kraju igre.

Da li je igra prisutna u Srbiji?
Odgovor je da još uvek nismo sigurni. Bilo je više slučajeva koji su u medijima dovođeni u vezu sa samom igricom ali je prva zvanična meta igrice dečak od 11 godina iz mesta u blizini Velike Plane. On se smatra prvom zvaničnom "žrtvom" igrice "Plavi kit" u Srbiji, koji se zahvaljujući brzoj reakciji roditelja i prijatelja izvukao. Drugi slučaj se vezuje za devojčicu od 12 godina iz Bečeja za koju se smatralo da ima veze sa igricom jer je na njenom telu uočen crtež u obliku kita koji učesnici u internet igrici crtaju na svom telu. Iako su postojale sumnje policijskom istragom nije utvrđeno da se igra "Plavi kit", čiji je konačni zadatak poziv na samoubistvo, pojavila u Srbiji kažu iz Odeljenje za visokotehnološki kriminal.

Šta možemo da uradimo?
Ono što bi bilo na kraju potrebno reći pogotovo roditeljima jeste da ne treba da paniče. Jedna od bitnih stvari o kojima se u medijima nije mnogo pisalo jeste da većina dece koja igra ovu igricu je u takvom mentalnom stanju da su prijemčivi za ovako nešto. To su uglavnom deca koja imaju problema u školi, sa roditeljima, zdravstvenih problema i koja su sama po sebi suicidna. Veoma je teško naterati normalno dete da igra ovakvu igricu ako nema predispozicije za to. Naime, u inostranstvu je princip da ovu igricu može da igra samo onaj ko dobije određeni link na mejl ili neku od društvenih mreža. Klikom na taj link oni bi započinjali igru opasnu po život. Dobijali su zadatke koje treba da ispune, i svaki je bio opasniji od drugog... Neki od zadataka su bili toliko opasni i mlade navodili na samoubistvo.
Ono što je preporuka za roditelje jeste da pričaju sa svojom decom i da prate njihovo online prisustvo na društvenim mrežama. Pored toga na uređajima je moguće uključiti opciju Parental control gde možete kontrolisati uređaj sa kog vaše dete pristupa internetu. Još jedna stvar koju možete uraditi jeste da povremeno kontrolišete šta od aplikacija vaše dete ima instalirano na svom uređaju. Veoma teško je direktno nadzirati profile dece na društvenim mrežama ali takozvani “Social Media Trackers” pruža mogućnost zaštite interakcije na društvenim mrežama s adresama koje sadrže reči ili fraze koje mogu upućivati na neprikladan razgovor ili post što se može koristiti. Takođe ako roditelji primete da je dete postalo čudno, da je stalno neraspoloženo i pod stresom i još ako crta po rukama određene oblike trebalo bi hitno konsultovati neko stručno lice koje se bavi ovom problematikom i zna o čemu se radi.

Želim da na kraju napomenem da igra pod istim imenom postoji na Google play prodavnici kao i na Apple App Store prodavnici ali za sada niko nije uspeo da pronađe vezu sa stvarnom igricom pod istim imenom. "Osnovna razlika je pre svega što vi tu igricu koja je opasna ne možete da nađete na 'Gugl pleju', ovo je igrica koja je ozloglašena nalazi se na dark vebu. Reč je o grupi koja se stvara, u koju se ulazi pod određnim uslovima. Nadam se da ovim postom nisam uneo nepotrebnu paniku kod roditelja i da sam uspeo da objasnim o čemu se radi u fenomenu zvanom "Plavi kit" koji se na različite načine interpretira u medijima.

Bezbednost mobilnih uređaja

Svedoci smo da su mobilni uređaji preuzeli primat u odnosu na klasične vidove komunikacije preko računara ili fiksnog telefona. Činjenica je da se mobilni uređaji danas prodaju mnogo bolje nego PC radne stanice. Kada pričamo o mobilnim uređajima mislimo primarno na pametne telefone, tablete i laptop računare. Upravo ovi uređaji su najslabija karika bezbednosti pa sam zbog toga odlučio da njima posvetim ovaj post.

Šta se sve može naći na mobilnom uređaju?

Savremena poslovna komunikacija gotovo da se ne može ni zamisliti bez mobilnih uređaja. Mobilni telefon se može koristi i kao pomoćno sredstvo za proveru identiteta (autentikaciju), kao novčanik za mobilna plaćanja, sredstvo za lociranje i navigaciju, pristup različitim lokacijski baziranim uslugama uz pomoć GPS sistema koji je u njega ugrađen.
Na samom uređaju se između ostalog može naći:
- Telefonski imenik
- Informacije o pozivima (Call detail)
- Kalendar sa događajima
- E-mail
- SMS/MMS
- Slike, audio i video zapisi
- Internet History
- Dokumenta preuzeta sa interneta
- GPS lokacije

Kako zaštititi mobilni uređaj?

Slede saveti koje možete primeniti na svojim uređajima:
- Obavezno aktivirajte opciju za traženje PIN koda svaki put kada se telefon uključuje jer ćete na taj način onemogućiti nekome da uključi uređaj bez dodatnih napora
- Aktivirajte automatsko zaključavanje tastature posle određenog vremenskog intervala što je veoma korisno ako se nalazite na nekom javnom mestu i ostavite telefon na punjaču van vašeg domašaja
- Postavite opciju za daljinsko brisanje kompletnog sadržaja telefona (remote wipe) koja će omogućiti da ukoliko izgubite telefon ili vam ga neko ukrade možete uništiti važne podatke na samom uređaju
- Šifrujte podatke na dodatnim karticama na telefonu, ali i u glavnoj memoriji samog uređaja, uključite šifrovanje čitavog uređaja Full Device Encryption (FDE)
- Aplikacije pažljivo birajte prilikom instalacije i instalirajte ih samo iz proverenih izvora odnosno sa zvaničnog marketa
- Instalirajte najnovija ažuriranja operativnog sistema i aplikacija jer ćete na taj način uvek imati i najnovija bezbednosna ažuriranja.
- Instalirajte antivirusni softver na svom telefonu, veliki broj korisnika nema na telefonu ili tabletu ovakvu aplikaciju što je velika greška
- Isključite bluetooth, NFC i WiFi konekciju kada ih ne koristite odnosno kada nemate potrebu za njima (više informacija o ovome u prethodnom postu vezanom za hakerske konferencije)
- Redovno pravite rezervnu kopiju (backup) važnih podataka sa mobilnog telefona tako da ukoliko ga izgubite ili se nešto dogodi samom uređaju sva šteta do koje može doći jeste da ostanete bez samog uređaja dok podatke lako možete migrirati na drugi uređaj.
- Ukoliko uređaj koji imate podržava biometrijsku metodu provere identiteta kao što je očitavanje otiska prsta ili irisa na oku obavezno uključite takve metode bez obzira što postoje propusti oni su ipak dodatna mera zaštite
- Nikada ne koristite ne proverene punjače za uređaj jer se može desiti da se priključivanjem uređaja na ovakav punjač uređaj automatski zarazi nekim malverom koji je prethodno pripremljen
- I na kraju ali ne i najmanje važno, obavezno uključite sinhronizaciju telefona sa gmail ako je android ili nekim drugim mail nalogom za iPhone uređaje kako bi se sinhronizovala lista kontakata i još mnogo stvari pa ako slučajno dođe do nekog problema sa samim uređajem sačuvaćete svoje kontakte

Ovo je kratak spisak stvari koje možete uraditi kako bi vaš uređaj bio koliko toliko bezbedan. Ukoliko ste zainteresovani više za navedenu temu možete se prijaviti za seminar u organizaciji PKS gde ćete čuti u jednodnevnom predavanju još dosta stvari vezanih za ovu temu. Naravno nikada ne možete predvideti šta se sve može desiti sa samim uređajima pa zato hajde da onda brinemo o samim podacima koji se nalaze na uređaju. Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo utičem na to da primenite bar nešto ako ne sve od prikazanih mera zaštite i da ćemo u budućnosti zbog toga biti bar malo bezbedniji.

Kako ostati bezbedan na hakerskoj konferenciji

Posle prošlonedeljne ICT security 2017 konferencije u organizaciji Udruženja eSigurnost gde se sakupilo preko 180 učesnika i to uglavnom iz oblasti IT bezbednosti došao sam na ideju da napišem post o tome kako ostati siguran na konferenciji gde je prisutan veliki broj hakera i gde je izloženost njihovim napadima povećana. U nastavku teksta možete pročitati praktična uputstva koja možete primeniti kada se nalazite na takvim događajima kao što je DefCon ili neka od sličnih konferencija.

Slede saveti kako ostati bezbedan:
- Na samom početku treba početi od osiguravanja mobilnog telefona što podrazumeva na početku isključivanje WiFi, Bluetooth i NFC funkcionalnosti. Jedino sto bi se od bežičnih protokola kao izuzetak smelo koristiti jeste 4g i to samo pod određenim uslovima. Druga stvar jeste da je potrebno obavezno koristiti šifru za otključavanje ekrana nikako običan klizač i postaviti vreme automatskog zaključavanja na 30 sekundi ili manje. Takođe kompletan telefon bilo da se radio o Android ili iPhone uređaju bi trebalo da bude šifrovan. I za kraj dela o telefonu bitno je napomenuti da nikada ne dajete svoj telefon nikome kao i da se na odvajate od njega i ostavljate ga van svog vidokruga.

- Druga stvar na koju je potrebno posebno obratiti pažnju jeste vaš laptop računar. Kao i kod telefona i ovde važi ista stvar da se laptop nikako ne ostavlja bez prismotre, da se koristi zaključavanje ekrana i šifra za pristup kao i da svi podaci moraju biti kriptovani. Ovo važi i za to da nikada ne ostavljate svoj laptop u sobi gde ste smešteni dok traju prezentacije. Takođe nikada ali baš nikada ne ubacujte USB,SD Card ili neki sličan uređaj u svoj laptop.

- Treća stvar jeste pristup internetu. Jedini internet koji bi trebalo koristiti na ovakvim mestima jeste 4G i to sa ograničenim pristupom osetljivim informacijama. Sto se tice društvenih mreža i mail naloga pristupajte im samo ukoliko imate uključenu 2-faktor autentifikaciju u suprotnom bi trebalo izbegavati pristup. Nikada ne idite na URL adrese koje vam neko kaže ili vam pošalje u poruci. Ovo podrazumeva i da nikada ne klikćete na 3d barkod i na taj način idete na adresu sajta.

Ovde ću navesti još nekoliko stvari koje bi trebalo uzeti u razmatranje:
- Jedna od stvari o kojima bi trebalo strogo voditi računa jeste da nikada na uključujete svoje uređaje kao što su telefon, tablet ili laptop u bilo šta. Takođe povedite računa da ne punite svoje uređaje na javnim USB punjačima kao i to da se laptop nikada ne kači na Ethernet port bilo gde. Ukoliko je potrebno dopuniti uređaj obavezno nosite sa sobom eksternu bateriju.

- Nikada ne koristite ATM ili bilo šta gde se koristi kreditna ili platna kartica. Takođe ako vaša kartica ima RFID i nosite je sa sobom obavezno je čuvajte u posebnim futrolama koje blokiraju sve vrste radio komunikacija.

- Ukoliko je potrebno razmenjivati tekstualne poruke obavezno koristiti Signal.

- Na svim uređajima koje nosite sa sobom vodite računa da su svi programi up-to-date, ovo važi i za IOS i Android OS kao i na sve instalirane aplikacije.

Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo pokrenem vašu maštu i da vas upozorim šta se sve može dogoditi priliko prisustva na ovakvim događajima. Ukoliko ste ovo pročitali sada ste spremni da se dobro pripremite pre odlaska na ovakve događaje i da budete koliko toliko bezbedni dok ste tamo što mi i jeste bio cilj prilikom pisanja ovog posta.

Izveštaj sa ICT Security 2017 konferencije

U Hotelu Hyatt Regency održana je četvrta po redu ICT Security konferencija. Događaj je privukao više od 180 stručnjaka iz zemlje i inostranstva u oblasti ICT, informacione bezbednosti, digitalne forenzike, IT revizije i upravljanja IT rizicima.

Konferenciju je otvorio Sava Savić, pomoćnik ministra za informaciono društvo MTTT.
Tom prilikom naglasio je koliki je značaj informacione bezbednosti u današnjem svetu i izneo je informacije o tome šta Ministarstvo za trgovinu, turizam i telekomunikacija preduzme u ovoj oblasti. U nastavku je dr Igor Franc predsednik Udruženja eSigurnost svim prisutnim učesnicima poželeo uspešan rad u dva dana konferencije i izneo osnovne informacije o samom udruženju koje je organizator konferencije. U uvodnoj sesiji su se još učesnicima obratili Ivana Kozličić iz kompanije MasterCard i Predrag Šljivar ispred kompanije Smart koji su izneli osnovne informacije o svojim kompanijama. Na kraju prvog bloka održan je okrugli sto na temu Zaštita digitalnih servisa gde je moderator bio Aleksandar Mirkovic jedan od osnivača Udruženja eSigurnost. Učesnici panela su bili: Sava Savic, dr Dragan Mladenovic, Đorđe Krivokapić, Saša Milašinović i Darko Šehović.
Tokom dva dana konferencije, od 30. do 31. maja, moglo se čuti dosta zanimljivih predavanja i novina u načinu zaštite IKT sistema.

Prvi dan je bio posvećen bezbednosti bankarskih sistema i novim pretnjama kao i novim načinima zaštite. Prvi je u delu posvećenom bezbednosti bankarskih sistema prezentaciju održao Ognjen Momčilović ispred kompanije Halcom a zatim i Ivan Stijović ispred kompanije Asseco. Na kraju ovog dela Zvonimir Ivanović je održao izuzetno zanimljivo predavanje vezano za prevare u bankarskoj industriji. U drugom delu prvi je prezentaciju održao Tomislav Tucibat ispred kompanije Fortinet a odmah posle njega je gost iznenađenja bio dr Goran Kunjadić koji je prisutnima prezentovao način otkrivanja PIN-a sa kartica koje imaju magnetnu pistu i izneo moguća rešenja ovog problema koja su inače nastala zbog algoritma DES koji je davno primenjen i nije unapređen a eksponencijalan razvoj hardvera je doveo do toga da je to sada moguće razbiti što u momentu prve implementacije nije bilo moguće. U nastavku se prisutnima obratio Tamas Jung ispred kompanije Energodata dok je za kraj ovog bloka izuzetno zanimljivo predavanje održao dr Dragan Đurđević ispred akademije za nacionalnu bezbednost. U trećem i poslednjem delu prisutni su imali prilike da vide Live demonstraciju hakovanja IoT (Internet of Thinks) uređaja od strane Filipa Simeonova predstavnika kompanije Piperevski & Associates iz Makedonije. Na samom  kraju izuzetno zanimljivu i atraktivnu prezentaciju na temu IoT apokalipsa održao je Milan Gabor predstavnik kompanije Viris iz Slovenije čime je završen prvi dan konferencije. Zaključak prvog dana konferencije bi mogao biti da Internet stvari (IoT), BYOD, pametne mreže (Smart Grid) i sva druga povezivanja koja nam navodno olakšavaju život ako nisu dobro realizovana i obezbeđena mogu da dovedu i do porasta bezbednosnih rizika kojima smo izloženi.

Drugi dan konferencije započet je zanimljivom prezentacijom Aleksandar Mirkovića iz Opportunity Banke i jednog od osnivača Udruženja eSigurost pod nazivom Exploitation/Hacking: From Zero to Full Control (Company  Attack) a odmah posle njega prezentaciju pod nazivom Intercept X — Next-Generation Anti-Exploit, Anti-Ransomware, And Root Cause Analysis održao je Ilija Jovičić, Sophos Consultant ispred kompanije Smart. U drugom bloku prvu prezentaciju održao je Branko Krsmanović potpredsednik ISACA Belgrade Chapter koji je govorio na temu Respond to Cybersecurity Problems. Posle njega veoma zanimljivu prezentaciju pod temom Secure Software Development Lifecycle održao je Endava tim u sastavu: Nemanja Hiršl, Ivana Frankić i  Nenad Žikić. Drugi blok predavanja završio je  Luka Milinković, IT Auditor iz Komercijalne banke sa svojom interesantnom prezentacijom na temu IT Security Controls — Endpoint Security. Treći blok započeo je dr Nemanja Maček ispred kompanije SECIT security sa temom Information Security and Machine Intelligence koji je u svom izuzetno stručnom nastupu upoznao učesnike sa navedenom temom. Sledeći se učesnicima obratio Dragan Suhanek ispred kompanije CP Security koji je održao prezentaciju na temu In the Security System of the Companies, The Keys Are  Obsolete Thing? Ovaj blok predavanja završen je predavanjem Slavka Pandurova sa prezentacijom na temu Operational Challenges and Solutions on the Path of New  Legal Compliance, When It Comes to ICT Physical Security Systems. U četvrtom završnom bloku drugog dana i čitave ovogodišnje konferencije održana su dva live demo predavanja. Prvo predavanja održao je  Predrag Spasić ispred kompanije Check Point Software Technologies koji je obradio temu Mobile Devices Protection Solutions. Drugo i završnu prezentaciju održao je dr Igor Franc ispred kompanije SECIT security i predsednik Udruženja eSigurnost sa temom Live Digital Forensics — Windows OS gde je učesnicima kroz dva primera dat prikaz prikupljanja digitalnih dokaza sa Windows računara.

Posle svoje prezentacije prisutnima se u ime Udruženja eSigurnost još jednom za kraj obratio dr Igor Franc koji se zahvalio prisutnima i sponzorima i pozvao ih da i sledeće godine učestvuju na sledećoj konferenciji Udruženja eSigurnost. Zaključak drugog dana konferencije bi mogao biti da današnje pretnje pored računara sve više napadaju i mobilne uređaje i aplikacije na njima i da je potrebno posvetiti posebnu pažnju bezbednosti ovakvih uređaja. Ovogodišnju konfereciju podržao je veliki broj sponzora: Endava, Mastercard, Brother Group, Fortinet, Check Point, Sharp, Sophos, Halcom, Energoprojekt Energodata, CP Security, Smart, Arcserve, Laguna, Perihard, ISACA, Cards Print, CEIB, SECIT security, Piperevski & Associates. Pored sponzora konferenciju su podržali kao medijski sponzori i sledeći mediji: Novosti AD, PC Press, Business and Finance, ICTBusiness i RadioBit. Sve u svemu na ovogodišnjoj ICT Security konferenciji bilo je prisutno preko 180 učesnika što po rečima organizatora iz Udruženja eSigurnost je sasvim zadovoljavajuće i smatraju ovogodišnju konferenciju veoma uspešnom.

Sistemi za detekciju i prevenciju upada

Statistika kaže da je prosečno vreme koje je potrebno da se otkrije da je napadač prisutan u poslovnom sistemu 256 dana. Možete samo zamisliti šta iskusan napadač može da uradi za to vreme. Takođe potrebno je reći i da je detekcija upada kritična stavka jer što se pre napadač detektuje to je manja šteta načinjena i obrnuto što se kasnije otkrije to su velike šanse da se šteta višestruko povećava. Kaže se da ukoliko je upad detektovan dovoljno brzo, napadač je identifikovan, pre nego što nastupi oštećenje sistema. Upravo o ovoj temi želim da malo pišem u ovom postu.

Sistem za detekciju upada
Nemojte misliti da je ovo neka posebno skupa i komplikovana tehnologija. Na tržištu postoje i besplatna rešenja u vidu SNORT-a kao i rešenja koja su komercijalna. Hajde za početak da vidimo šta je zapravo IDS i kakve vrste postoje.
IDS je sistem za detekciju upada koji se bazira na tome da prikuplja kopiju saobraćaja na određenom mestu u mrežu i na osnovu toga može da alarmira i obavesti određeno lice o tome da je potencijalni napada u toku. On to radi analizom prikupljenog saobraćaja vrlo slično antivirus programima. To znači da on zapravo ima bazu sa potpisima (singature) poznatih napada i ukoliko se određeni saobraćaj poklapa sa potpisom pretpostavlja da je napada u toku. Međutim isto kao i kod antivirusa nekada se pojavi napad čiji potpis nije poznat sistemu i u tom slučaju se prati ponašanja sistema tj. odstupanje od normalnog ponašanja sistema (baseline). E sad ako je to tak postavlja se osnovno pitanje šta je zapravo normalno ponašanje za vaš sistem. Na ovo pitanje vam niko ne može dati odgovor osim vas samih. Naime potrebno je da sistem nauči šta je normalan saobraćaj kroz određeni vremenski period što je minimalno 30-60 dana.

Mrežni i host baziran IDS
Potrebno je ovde napomenuti da postoji više vrsta IDS sistema od kojih se jedna vrsta koristi na svakom računaru (klijentu ili serveru) i druga koja se koristi u mreži. Poželjno je koristiti kombinacija obe vrste kako bi se dobili bolji rezultati detekcije.

Mrežni IDS (NIDS) se uglavnom koristi kada želite da detektujete anomalije u mrežnom saobraćaju dok se host baziran IDS (HIDS) koristi na taj način da se prate određeni fajlovi na samom hostu tj. serveru ili klijentu. Ovo se obično realizuje tako što prilikom instalacije ovakav sistem će napraviti HASH vrednosti fajlova za koje smatra da su kritični i svaka promena bilo kog od tih fajlova od strane bilo kog programa biće detektovana i neko će biti upozoren da je došlo do promene lokacije ili sadržine fajla. U slučaju da se radi od HIDS sistemu umesto senzora postoje agenti koji se instaliraju na svakom od računara.

Od čega se sastoji IDS?
IDS se sastoji od tri osnovne komponente:

• baza potpisa (signatures)
• senzora (kako se prikupljaju podaci, moguće je da jedan IDS ima više tačaka za prikupljanje na različitim lokacijama)
• menadžment konzole (sistema za upravljanje IDS-om)

Šta je onda IPS?
IPS je sistem za prevenciju upada koji za razliku od IDS sistema ima i dodatne mogućnosti ali radi na vrlo sličan način. Naime IPS analizira pravi saobraćaj a ne kopiju kao što je slučaj sa IDS. Upravo to mu omogućava da reaguje na napad direktno a ne samo da alarmira kao što radi IDS. To znači da je on za razliku od IDS inline i sav saobraćaj prolazi kroz njega što mu i daje mogućnost da sam blokira potencijalno opasan saobraćaj bez potrebe za ljudskom intervencijom što je slučaj kod IDS sistema. Sa druge strane ovo je hardverski zahtevnije jer ovakav uređaj može postati i usko grlo jer bukvalno sav saobraćaj mora prolaziti kroz njega i biti analiziran pre nego što stigne u našu mrežu.

IPS ili IDS?
Na ovo pitanje nije lako dati odgovor ali postoji jedno pravilo koje važi među profesionalcima u ovoj oblasti koje kaže da svaki IPS sistem mora da provede neko vreme u režimu učenja odnosno IDS modu pa tek posle 30 ili više dana da se prebaci u režim IPS. Ovde je bitno istaći da svi IPS sistemi mogu da rade i u IDS režimu rada i da je za promenu režima potreban jedan klik.

Moja topla preporuka za korišćenje ovakvih sistema, jer postoji potpuno besplatno rešenje u vidu SNORT-a koje se može primeniti. Želim ovde da napomenem da je kod SNORT-a inicijalna konfiguracija mala komplikovanija za početnike pa će vam možda biti potrebno pomoć stručnjaka da bi se uređaj pustio u rad, posle toga sve ide lako. Takođe detekcija upada omogućava kolekciju informacija o tehnikama napada koje se mogu upotrebiti da se brzo ojača prevencija upada u sistem.

Kako obezbediti kućnu wi-fi mrežu

Ovaj post ima za cilj da pomogne običnim korisnicima da obezbede svoje kućne wi-fi mreže tako da ih niko ne može koristiti za surfovanje internetom (poznatu kao krađa interneta, odnosno komšijin internet je najbolji) ili prisluškivanje saobraćaja gde neko može doći do vrlo zanimljivih podataka o korisnicima.

Da počnemo od početka
Treba napomenuti da postoje različite vrste bežičnih mreža kao što su GSM (mobilna telefonija), Bluetooth, IR, NFC i WLAN. Međutim od svih njih danas skoro u svakom stanu ili kući se nalazi WLAN mreža koju mi još nazivamo i wi-fi mrežom. Takva mreža je odlična stvar je više ne moramo da provlačimo kablove kroz sobe i da brinemo o tome da li nam je dovoljno dug kabl u odnosu na utičnicu u zidu. Takođe ovde želim da napomenem da ni zidovi ne predstavljaju problem za ovaj tip mreža tako da jedan AP (Wireless access point) može da se koristi na nekih 100m razdaljine baz većih problema kod standardnih tipova zidova (ovde su izuzetak zidovi koji u sebi poseduju veću količinu metala koji može drastično smanjiti propagiranje signala).

Šta je problem wi-fi mreža?
Međutim samim tim što su ovakve mreže nesumnjivo donele veliki broj prednosti a najviše u samom komforu korišćenja za krajnjeg korisnika postoje i neki problemi vezani za bezbednost ovakvih mreža. Prvi problem jeste taj sto se ovakve mreže za razliku od žičanih sasvim drugačije koriste tj. umesto žice ovde se signal šalje kroz vazduh i samim tim je lakše moguće prisluškivati ga i kasnije različitim alatima pokušati otkriti ključ za priključenje na mrežu.

Kako se štite wi-fi mreže?
Za zaštitu od prethodno navedenih aktivnosti koriste se različiti algoritmi. Prvi od njih koji je danas već uveliko prevaziđen i nebezbedan jeste WEP koji se može za nekoliko minuta razbiti besplatnim alatom kao što je Airsnort. Naredna stavka u razvoju jesta WPA koji je dosta sigurniji od WEP protokola ali i dalje postoje ranjivosti zbog kojih je i kreirana nova verzija WPA2 koja koristi drugačiju tehniku za razmenu ključeva tako da u ovom slučaju još uvek nije primećen neki propust. Jedino o čemu treba voditi računa kod WPA2 jeste da ključ bude složen kako se ne bi mogao lako razbiti nekim rečnikom podataka što znači da treba da ima kombinaciju malih slova, velikih slova, brojeva i specijalnih simbola i da ne bude kraće od 8 karaktera.

6 saveta za obezbeđenje kućne mreže
Potpuno različite stvari i uputstva važe za kućne mreže u odnosu na poslovne mreže gde su pravila za bezbednost sasvim drugačija i koja će možda biti posebno obrađena u nekom drugom postu ali ovde se baziramo isključivo na kućnim mrežama.

Navodim šest stvari koje se mogu koristiti za ovu namenu:

1. Promeniti podrazumevano korisničko ime i lozinku na ruteru - na internetu postoji veliki broj sajtova gde se mogu pronaći informacije o tome koji su podrazumevani korisničko ime i lozinka za određeni tip uređaja. Prva stvar koju bi trebalo odmah uraditi pre neko što se uređaj stavi u funkciju jeste da se ovi podaci promene i da se preimenuje podrazumevani korisnik (to je uglavnom Admin na velikom broju uređaja)
2. Promeniti podrazumevani SSID za mrežu - takođe pre stavljanja uređaja u funkciju potrebno je promeniti vrednost za SSID što je zapravo naziv bežične mreže. Ovo se radi iz tog razloga što će uređaj staviti svoju oznaku praćenu nekim brojevima i to će potencijalnom napadaču reći o kom se uređaju radi (HG520s kaže da se nesumljivo radi o Huawei uređaju) što se onda može koristiti za stavku 1.
3. Isključiti SSID broadcast opciju - ova opcija onemogućava da se bežična mreža uopšte vidi da postoji (ovo ne važi za programe kao što su Airsnort već samo za podrazumevane alate operativnog sistema). Naravno ovo nije apsolutna zaštita ali je bar dodatni korak je se neko mora potruditi da sazna da mreža uopšte postoji. Ovde moram da dam jednu napomenu koja se tiče toga da ukoliko isključite ovu opciju moraćete ručno da se konektujete jer ni vaši uređaji neće automatski videti ovu mrežu.
4. Isključiti WPS (Wi-Fi Protected Setup) na ruteru - još 2006 godine neko je došao na ideju da korisnicima koji nisu toliko vešti u korišćenju računara olakša stvar ugradnjom dugmeta na ruter uređaju koji ima oznaku WPS i čija je funkcija da samim pritiskom napravi sigurnu komunikaciju sa uređajem. Ovo je nešto što se bazira na četvorocifrenom broju kao što je i PIN na kartici za plaćanje i postoji veliki broj propusta u ovoj tehnologiji pa je topla preporuka da se ovo isključi na ruteru i nikada ne koristi.
5. Podesiti zatvoren pristup uz pomoć WPA2 enkripcije - kao što je ranije napomenuti pored WPA2 postoji i WEP koji treba izbegavati zbog propusta koje poseduje kao i WPA koji je unapređen u verziji 2. Takođe ovde treba voditi računa da ključ za priključenje na mrežu bude složen što je već ranije u tekstu objašnjeno. Najgora opcija koju možete uraditi jeste da ostaviti sve podrazumevano i da pristup vašoj mreži bude otvoren tj. da nije potreban ključ za pristup. Ovo je analogno tome da ste ostavili ključ u bravi na stanu koji je u potpunosti vidljiv za sve prolaznike.
6. Koristiti opciju filtriranja MAC (media access control address) adresa - za kućne mreže ovo može biti izuzetno značajno. Prvo moram objasniti o čemu se radi i šta je MAC adresa. MAC je adresa koja je jedinstvena za svaki uređaj koji se kači na mrežu. Na ruteru je moguće podesiti da se adrese koje unesete u listu zabranjuju i da ti korisnici ne mogu pristupiti čak i ako znaju ključ i opcije da se samo oni uređaju koji se nalaze na listi mogu priključiti na mrežu naravno ako znaju ključ. Ovde moram napomenuti da napredniji korisnici mogu relativno lako lažirati ovu MAC adresu i na taj način prevazići postavljenu zabranu ali da je to ipak dodatni nivo u bezbednosti i dodatni korak koji napadač mora sprovesti da bi se priključio na mrežu.

Nadam se da će ovaj post biti od koristi velikom broju običnih korisnika koji se ne interesuju preterano za oblasti bezbednosti a u svojoj kući koriste prednosti WLAN tehnologije.

Ko su stvarno sajber napadači?

Ovaj post ima za cilj da demistifikuje priču o tome ko su ti ljudi koji napadaju naše kućne i poslovne računare i mreže. Pre nekoliko godina sasvim je bilo normalno da se misli da su to uglavnom klinci (bubuljičavi tinejdžeri) koji uglavnom iz nekih garaža hakuju različite sisteme a da im je osnovni motiv za tako nešto prestiž i sticanje statusa u hakerskim krugovima. Međutim da stvari nisu takve uskoro ćemo saznati, ali hajde da krenemo redom.

Ko su zapravo hakeri?
Sasvim je pogrešno što se kod nas odavno već prihvatilo za normalno da se samim pomenom reči haker odmah misli na nešto loše, tj. na kriminalca ili nešto vezano za ilegalne aktivnosti. To u stvari i nije tačno ali zbog toga što su uglavnom u vestima pojavljuje reč haker u negativnom kontekstu većina ljudi je to tako i prihvatila (upravo zbog ovoga u naslovu posta nisam hteo da navedem reč haker). Ako bi se zapitali ko su zapravo hakeri odgovor bi u najkraćem bio korisnici računara sa nadprosečnim znanjem i sa uglavnom dosta visokim stepenom IQ-a.

Da li postoji podela hakera?
Odgovor na ovo pitanje je svakako DA! Hakeri se primarno dele na 3 grupe:
- beli šeširi (etički hakeri, dobri momci)
- crni šeširi (hakeri kriminalci, dar web)
- sivi šeširi (etički hakeri koji povremeno urade i neki prljav posao, ozloglašena grupa koju ne vole ni crni ni beli šeširi)

Osim ovoga želim da napomenem da postoje još dve kategorije sa stepenom znanja manjim od hakera:
- lamer (neko ko ima manje znanja od hakera, ovo se koristi u hakerskoj zajednici kada haker hoće nekoga da ponizi i da mu da do znanja da nije na njegovo nivou, uglavnom su još poznati pod nazivima (cracker i phreaker)
- script kiddie (početnik koji još uvek nema nikakva posebna znanja već koristi skripte koje je neko drugi napisao i koje oni skidaju sa raznih foruma i testiraju, nemaju programerska znanja uopšte, ovo je kategorija koja najčešće biva uhvaćena zbog toga što ne zna pravila koja su u hakerskoj zajednici jasna a to su nikada se ne hakuje od kuće već sa javnih mesta i uvek se koriste TOR mreže kao i neke druge vrste proxy servera kojima se zavaravaju tragovi).

Kako danas stoje stvari?
U prethodnih 5 godina stvari su se drastično izmenile. Primećeno je da je hakovanje postalo profesija i da se tu više ne radi i dečijoj igri koja je motivisana statusom već nečim mnogo ozbiljnijim. Slobodno možemo reći da je došlo do profesionalizacije sajber kriminala i da su to danas ljudi koji rade svakodnevno puno radno vreme na poslovima hakovanja.
Evo nekoliko pokazatelja vezanih za to:
- prilikom zaraze računara ransomware-om kada se na ekranu pojavi poruka o plaćanju za otključavanje podataka možete videti da postoji Support gde možete tražiti pomoć oko uplate. To može biti preko maila, chat-a ili čak preko call centra koji se nalazi u Kini i koji se može iznajmiti za ovakve poslove.

- veliki broj alata za hakovanje ima izuzetno lepo napisano korisničko uputstvo za koje je potrebno dosta vremena i resursa da bi se pripremili

- vrlo indikativna stvar jeste slučaj malvera poznatog pod imenom dridex gde je zabeleženo da samo radnim danima postoje infekcije dok vikendom i praznicima broj inficiranja je bio 0 (naravno ovo dokazuje sa jedne strane da su oni imali radno vreme ali sa druge strane i da nisu hteli da napadaju kada firme koje su cilj ovakvog napada ne rade).

Sve ovo plus priča o velikim sajber grupama i armijama kao što je slučaj sa Kinom (PLA Unit 61398) i Severnom Korejom (Bureau 121) koje su spremne za sajber ratovanje predstavlja sasvim dovoljan indikator trenutnog stanja stvari. Ovde hoću da napomenem da druge zemlje ne pričaju o ovome i ne priznaju da imaju ovakve sajber armije ali to uopšte nije pod znakom pitanja, samo je pitanje koliko su razvijene i kakvo je brojčano stanje.

Sta kažu istražitelji?
Osim toga što je sada trend da u većini zemalja postoje odeljenja za VTK (visoko tehnološki kriminal) i nacionalni CERT timovi za odbranu i koordinaciju FBI je još pre više od 10 godina formirao posebnu listu najtraženijih sajber kriminalaca koju možete pogledati na linku.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da su nagrade za pomoć oko hapšenja ovih ljudi izuzetno velike i kreću se čak do 3 miliona dolara za sajber kriminalca koji je već duže vremena broj 1 na listi a to je rus Evgeniy Bogachev. Agencije se na sve načina bore da dođu do što većeg broja sajber kriminalaca ali im ne ide na ruku što su neke zemlje protiv takve saradnje i izručenja (ovde primarno mislim na Rusiju i Kinu). Pre 10-tak dana u javnost je procurela priča o do sada najdužoj zatvorskoj kazni koja je ikada izrečena jednom hakeru a radi se opet o ruskom državljaninu Roman Seleznev koji je osuđen na 27 godina zatvora jer je napravio izuzetno veliku štetu i veliki broj firmi je morao da se zatvori zbog njegovo delovanja.