Izveštaj sa ICT Security 2017 konferencije

U Hotelu Hyatt Regency održana je četvrta po redu ICT Security konferencija. Događaj je privukao više od 180 stručnjaka iz zemlje i inostranstva u oblasti ICT, informacione bezbednosti, digitalne forenzike, IT revizije i upravljanja IT rizicima.

Konferenciju je otvorio Sava Savić, pomoćnik ministra za informaciono društvo MTTT.
Tom prilikom naglasio je koliki je značaj informacione bezbednosti u današnjem svetu i izneo je informacije o tome šta Ministarstvo za trgovinu, turizam i telekomunikacija preduzme u ovoj oblasti. U nastavku je dr Igor Franc predsednik Udruženja eSigurnost svim prisutnim učesnicima poželeo uspešan rad u dva dana konferencije i izneo osnovne informacije o samom udruženju koje je organizator konferencije. U uvodnoj sesiji su se još učesnicima obratili Ivana Kozličić iz kompanije MasterCard i Predrag Šljivar ispred kompanije Smart koji su izneli osnovne informacije o svojim kompanijama. Na kraju prvog bloka održan je okrugli sto na temu Zaštita digitalnih servisa gde je moderator bio Aleksandar Mirkovic jedan od osnivača Udruženja eSigurnost. Učesnici panela su bili: Sava Savic, dr Dragan Mladenovic, Đorđe Krivokapić, Saša Milašinović i Darko Šehović.
Tokom dva dana konferencije, od 30. do 31. maja, moglo se čuti dosta zanimljivih predavanja i novina u načinu zaštite IKT sistema.

Prvi dan je bio posvećen bezbednosti bankarskih sistema i novim pretnjama kao i novim načinima zaštite. Prvi je u delu posvećenom bezbednosti bankarskih sistema prezentaciju održao Ognjen Momčilović ispred kompanije Halcom a zatim i Ivan Stijović ispred kompanije Asseco. Na kraju ovog dela Zvonimir Ivanović je održao izuzetno zanimljivo predavanje vezano za prevare u bankarskoj industriji. U drugom delu prvi je prezentaciju održao Tomislav Tucibat ispred kompanije Fortinet a odmah posle njega je gost iznenađenja bio dr Goran Kunjadić koji je prisutnima prezentovao način otkrivanja PIN-a sa kartica koje imaju magnetnu pistu i izneo moguća rešenja ovog problema koja su inače nastala zbog algoritma DES koji je davno primenjen i nije unapređen a eksponencijalan razvoj hardvera je doveo do toga da je to sada moguće razbiti što u momentu prve implementacije nije bilo moguće. U nastavku se prisutnima obratio Tamas Jung ispred kompanije Energodata dok je za kraj ovog bloka izuzetno zanimljivo predavanje održao dr Dragan Đurđević ispred akademije za nacionalnu bezbednost. U trećem i poslednjem delu prisutni su imali prilike da vide Live demonstraciju hakovanja IoT (Internet of Thinks) uređaja od strane Filipa Simeonova predstavnika kompanije Piperevski & Associates iz Makedonije. Na samom  kraju izuzetno zanimljivu i atraktivnu prezentaciju na temu IoT apokalipsa održao je Milan Gabor predstavnik kompanije Viris iz Slovenije čime je završen prvi dan konferencije. Zaključak prvog dana konferencije bi mogao biti da Internet stvari (IoT), BYOD, pametne mreže (Smart Grid) i sva druga povezivanja koja nam navodno olakšavaju život ako nisu dobro realizovana i obezbeđena mogu da dovedu i do porasta bezbednosnih rizika kojima smo izloženi.

Drugi dan konferencije započet je zanimljivom prezentacijom Aleksandar Mirkovića iz Opportunity Banke i jednog od osnivača Udruženja eSigurost pod nazivom Exploitation/Hacking: From Zero to Full Control (Company  Attack) a odmah posle njega prezentaciju pod nazivom Intercept X — Next-Generation Anti-Exploit, Anti-Ransomware, And Root Cause Analysis održao je Ilija Jovičić, Sophos Consultant ispred kompanije Smart. U drugom bloku prvu prezentaciju održao je Branko Krsmanović potpredsednik ISACA Belgrade Chapter koji je govorio na temu Respond to Cybersecurity Problems. Posle njega veoma zanimljivu prezentaciju pod temom Secure Software Development Lifecycle održao je Endava tim u sastavu: Nemanja Hiršl, Ivana Frankić i  Nenad Žikić. Drugi blok predavanja završio je  Luka Milinković, IT Auditor iz Komercijalne banke sa svojom interesantnom prezentacijom na temu IT Security Controls — Endpoint Security. Treći blok započeo je dr Nemanja Maček ispred kompanije SECIT security sa temom Information Security and Machine Intelligence koji je u svom izuzetno stručnom nastupu upoznao učesnike sa navedenom temom. Sledeći se učesnicima obratio Dragan Suhanek ispred kompanije CP Security koji je održao prezentaciju na temu In the Security System of the Companies, The Keys Are  Obsolete Thing? Ovaj blok predavanja završen je predavanjem Slavka Pandurova sa prezentacijom na temu Operational Challenges and Solutions on the Path of New  Legal Compliance, When It Comes to ICT Physical Security Systems. U četvrtom završnom bloku drugog dana i čitave ovogodišnje konferencije održana su dva live demo predavanja. Prvo predavanja održao je  Predrag Spasić ispred kompanije Check Point Software Technologies koji je obradio temu Mobile Devices Protection Solutions. Drugo i završnu prezentaciju održao je dr Igor Franc ispred kompanije SECIT security i predsednik Udruženja eSigurnost sa temom Live Digital Forensics — Windows OS gde je učesnicima kroz dva primera dat prikaz prikupljanja digitalnih dokaza sa Windows računara.

Posle svoje prezentacije prisutnima se u ime Udruženja eSigurnost još jednom za kraj obratio dr Igor Franc koji se zahvalio prisutnima i sponzorima i pozvao ih da i sledeće godine učestvuju na sledećoj konferenciji Udruženja eSigurnost. Zaključak drugog dana konferencije bi mogao biti da današnje pretnje pored računara sve više napadaju i mobilne uređaje i aplikacije na njima i da je potrebno posvetiti posebnu pažnju bezbednosti ovakvih uređaja. Ovogodišnju konfereciju podržao je veliki broj sponzora: Endava, Mastercard, Brother Group, Fortinet, Check Point, Sharp, Sophos, Halcom, Energoprojekt Energodata, CP Security, Smart, Arcserve, Laguna, Perihard, ISACA, Cards Print, CEIB, SECIT security, Piperevski & Associates. Pored sponzora konferenciju su podržali kao medijski sponzori i sledeći mediji: Novosti AD, PC Press, Business and Finance, ICTBusiness i RadioBit. Sve u svemu na ovogodišnjoj ICT Security konferenciji bilo je prisutno preko 180 učesnika što po rečima organizatora iz Udruženja eSigurnost je sasvim zadovoljavajuće i smatraju ovogodišnju konferenciju veoma uspešnom.

Sistemi za detekciju i prevenciju upada

Statistika kaže da je prosečno vreme koje je potrebno da se otkrije da je napadač prisutan u poslovnom sistemu 256 dana. Možete samo zamisliti šta iskusan napadač može da uradi za to vreme. Takođe potrebno je reći i da je detekcija upada kritična stavka jer što se pre napadač detektuje to je manja šteta načinjena i obrnuto što se kasnije otkrije to su velike šanse da se šteta višestruko povećava. Kaže se da ukoliko je upad detektovan dovoljno brzo, napadač je identifikovan, pre nego što nastupi oštećenje sistema. Upravo o ovoj temi želim da malo pišem u ovom postu.

Sistem za detekciju upada
Nemojte misliti da je ovo neka posebno skupa i komplikovana tehnologija. Na tržištu postoje i besplatna rešenja u vidu SNORT-a kao i rešenja koja su komercijalna. Hajde za početak da vidimo šta je zapravo IDS i kakve vrste postoje.
IDS je sistem za detekciju upada koji se bazira na tome da prikuplja kopiju saobraćaja na određenom mestu u mrežu i na osnovu toga može da alarmira i obavesti određeno lice o tome da je potencijalni napada u toku. On to radi analizom prikupljenog saobraćaja vrlo slično antivirus programima. To znači da on zapravo ima bazu sa potpisima (singature) poznatih napada i ukoliko se određeni saobraćaj poklapa sa potpisom pretpostavlja da je napada u toku. Međutim isto kao i kod antivirusa nekada se pojavi napad čiji potpis nije poznat sistemu i u tom slučaju se prati ponašanja sistema tj. odstupanje od normalnog ponašanja sistema (baseline). E sad ako je to tak postavlja se osnovno pitanje šta je zapravo normalno ponašanje za vaš sistem. Na ovo pitanje vam niko ne može dati odgovor osim vas samih. Naime potrebno je da sistem nauči šta je normalan saobraćaj kroz određeni vremenski period što je minimalno 30-60 dana.

Mrežni i host baziran IDS
Potrebno je ovde napomenuti da postoji više vrsta IDS sistema od kojih se jedna vrsta koristi na svakom računaru (klijentu ili serveru) i druga koja se koristi u mreži. Poželjno je koristiti kombinacija obe vrste kako bi se dobili bolji rezultati detekcije.

Mrežni IDS (NIDS) se uglavnom koristi kada želite da detektujete anomalije u mrežnom saobraćaju dok se host baziran IDS (HIDS) koristi na taj način da se prate određeni fajlovi na samom hostu tj. serveru ili klijentu. Ovo se obično realizuje tako što prilikom instalacije ovakav sistem će napraviti HASH vrednosti fajlova za koje smatra da su kritični i svaka promena bilo kog od tih fajlova od strane bilo kog programa biće detektovana i neko će biti upozoren da je došlo do promene lokacije ili sadržine fajla. U slučaju da se radi od HIDS sistemu umesto senzora postoje agenti koji se instaliraju na svakom od računara.

Od čega se sastoji IDS?
IDS se sastoji od tri osnovne komponente:

• baza potpisa (signatures)
• senzora (kako se prikupljaju podaci, moguće je da jedan IDS ima više tačaka za prikupljanje na različitim lokacijama)
• menadžment konzole (sistema za upravljanje IDS-om)

Šta je onda IPS?
IPS je sistem za prevenciju upada koji za razliku od IDS sistema ima i dodatne mogućnosti ali radi na vrlo sličan način. Naime IPS analizira pravi saobraćaj a ne kopiju kao što je slučaj sa IDS. Upravo to mu omogućava da reaguje na napad direktno a ne samo da alarmira kao što radi IDS. To znači da je on za razliku od IDS inline i sav saobraćaj prolazi kroz njega što mu i daje mogućnost da sam blokira potencijalno opasan saobraćaj bez potrebe za ljudskom intervencijom što je slučaj kod IDS sistema. Sa druge strane ovo je hardverski zahtevnije jer ovakav uređaj može postati i usko grlo jer bukvalno sav saobraćaj mora prolaziti kroz njega i biti analiziran pre nego što stigne u našu mrežu.

IPS ili IDS?
Na ovo pitanje nije lako dati odgovor ali postoji jedno pravilo koje važi među profesionalcima u ovoj oblasti koje kaže da svaki IPS sistem mora da provede neko vreme u režimu učenja odnosno IDS modu pa tek posle 30 ili više dana da se prebaci u režim IPS. Ovde je bitno istaći da svi IPS sistemi mogu da rade i u IDS režimu rada i da je za promenu režima potreban jedan klik.

Moja topla preporuka za korišćenje ovakvih sistema, jer postoji potpuno besplatno rešenje u vidu SNORT-a koje se može primeniti. Želim ovde da napomenem da je kod SNORT-a inicijalna konfiguracija mala komplikovanija za početnike pa će vam možda biti potrebno pomoć stručnjaka da bi se uređaj pustio u rad, posle toga sve ide lako. Takođe detekcija upada omogućava kolekciju informacija o tehnikama napada koje se mogu upotrebiti da se brzo ojača prevencija upada u sistem.

Kako obezbediti kućnu wi-fi mrežu

Ovaj post ima za cilj da pomogne običnim korisnicima da obezbede svoje kućne wi-fi mreže tako da ih niko ne može koristiti za surfovanje internetom (poznatu kao krađa interneta, odnosno komšijin internet je najbolji) ili prisluškivanje saobraćaja gde neko može doći do vrlo zanimljivih podataka o korisnicima.

Da počnemo od početka
Treba napomenuti da postoje različite vrste bežičnih mreža kao što su GSM (mobilna telefonija), Bluetooth, IR, NFC i WLAN. Međutim od svih njih danas skoro u svakom stanu ili kući se nalazi WLAN mreža koju mi još nazivamo i wi-fi mrežom. Takva mreža je odlična stvar je više ne moramo da provlačimo kablove kroz sobe i da brinemo o tome da li nam je dovoljno dug kabl u odnosu na utičnicu u zidu. Takođe ovde želim da napomenem da ni zidovi ne predstavljaju problem za ovaj tip mreža tako da jedan AP (Wireless access point) može da se koristi na nekih 100m razdaljine baz većih problema kod standardnih tipova zidova (ovde su izuzetak zidovi koji u sebi poseduju veću količinu metala koji može drastično smanjiti propagiranje signala).

Šta je problem wi-fi mreža?
Međutim samim tim što su ovakve mreže nesumnjivo donele veliki broj prednosti a najviše u samom komforu korišćenja za krajnjeg korisnika postoje i neki problemi vezani za bezbednost ovakvih mreža. Prvi problem jeste taj sto se ovakve mreže za razliku od žičanih sasvim drugačije koriste tj. umesto žice ovde se signal šalje kroz vazduh i samim tim je lakše moguće prisluškivati ga i kasnije različitim alatima pokušati otkriti ključ za priključenje na mrežu.

Kako se štite wi-fi mreže?
Za zaštitu od prethodno navedenih aktivnosti koriste se različiti algoritmi. Prvi od njih koji je danas već uveliko prevaziđen i nebezbedan jeste WEP koji se može za nekoliko minuta razbiti besplatnim alatom kao što je Airsnort. Naredna stavka u razvoju jesta WPA koji je dosta sigurniji od WEP protokola ali i dalje postoje ranjivosti zbog kojih je i kreirana nova verzija WPA2 koja koristi drugačiju tehniku za razmenu ključeva tako da u ovom slučaju još uvek nije primećen neki propust. Jedino o čemu treba voditi računa kod WPA2 jeste da ključ bude složen kako se ne bi mogao lako razbiti nekim rečnikom podataka što znači da treba da ima kombinaciju malih slova, velikih slova, brojeva i specijalnih simbola i da ne bude kraće od 8 karaktera.

6 saveta za obezbeđenje kućne mreže
Potpuno različite stvari i uputstva važe za kućne mreže u odnosu na poslovne mreže gde su pravila za bezbednost sasvim drugačija i koja će možda biti posebno obrađena u nekom drugom postu ali ovde se baziramo isključivo na kućnim mrežama.

Navodim šest stvari koje se mogu koristiti za ovu namenu:

1. Promeniti podrazumevano korisničko ime i lozinku na ruteru - na internetu postoji veliki broj sajtova gde se mogu pronaći informacije o tome koji su podrazumevani korisničko ime i lozinka za određeni tip uređaja. Prva stvar koju bi trebalo odmah uraditi pre neko što se uređaj stavi u funkciju jeste da se ovi podaci promene i da se preimenuje podrazumevani korisnik (to je uglavnom Admin na velikom broju uređaja)
2. Promeniti podrazumevani SSID za mrežu - takođe pre stavljanja uređaja u funkciju potrebno je promeniti vrednost za SSID što je zapravo naziv bežične mreže. Ovo se radi iz tog razloga što će uređaj staviti svoju oznaku praćenu nekim brojevima i to će potencijalnom napadaču reći o kom se uređaju radi (HG520s kaže da se nesumljivo radi o Huawei uređaju) što se onda može koristiti za stavku 1.
3. Isključiti SSID broadcast opciju - ova opcija onemogućava da se bežična mreža uopšte vidi da postoji (ovo ne važi za programe kao što su Airsnort već samo za podrazumevane alate operativnog sistema). Naravno ovo nije apsolutna zaštita ali je bar dodatni korak je se neko mora potruditi da sazna da mreža uopšte postoji. Ovde moram da dam jednu napomenu koja se tiče toga da ukoliko isključite ovu opciju moraćete ručno da se konektujete jer ni vaši uređaji neće automatski videti ovu mrežu.
4. Isključiti WPS (Wi-Fi Protected Setup) na ruteru - još 2006 godine neko je došao na ideju da korisnicima koji nisu toliko vešti u korišćenju računara olakša stvar ugradnjom dugmeta na ruter uređaju koji ima oznaku WPS i čija je funkcija da samim pritiskom napravi sigurnu komunikaciju sa uređajem. Ovo je nešto što se bazira na četvorocifrenom broju kao što je i PIN na kartici za plaćanje i postoji veliki broj propusta u ovoj tehnologiji pa je topla preporuka da se ovo isključi na ruteru i nikada ne koristi.
5. Podesiti zatvoren pristup uz pomoć WPA2 enkripcije - kao što je ranije napomenuti pored WPA2 postoji i WEP koji treba izbegavati zbog propusta koje poseduje kao i WPA koji je unapređen u verziji 2. Takođe ovde treba voditi računa da ključ za priključenje na mrežu bude složen što je već ranije u tekstu objašnjeno. Najgora opcija koju možete uraditi jeste da ostaviti sve podrazumevano i da pristup vašoj mreži bude otvoren tj. da nije potreban ključ za pristup. Ovo je analogno tome da ste ostavili ključ u bravi na stanu koji je u potpunosti vidljiv za sve prolaznike.
6. Koristiti opciju filtriranja MAC (media access control address) adresa - za kućne mreže ovo može biti izuzetno značajno. Prvo moram objasniti o čemu se radi i šta je MAC adresa. MAC je adresa koja je jedinstvena za svaki uređaj koji se kači na mrežu. Na ruteru je moguće podesiti da se adrese koje unesete u listu zabranjuju i da ti korisnici ne mogu pristupiti čak i ako znaju ključ i opcije da se samo oni uređaju koji se nalaze na listi mogu priključiti na mrežu naravno ako znaju ključ. Ovde moram napomenuti da napredniji korisnici mogu relativno lako lažirati ovu MAC adresu i na taj način prevazići postavljenu zabranu ali da je to ipak dodatni nivo u bezbednosti i dodatni korak koji napadač mora sprovesti da bi se priključio na mrežu.

Nadam se da će ovaj post biti od koristi velikom broju običnih korisnika koji se ne interesuju preterano za oblasti bezbednosti a u svojoj kući koriste prednosti WLAN tehnologije.

Ko su stvarno sajber napadači?

Ovaj post ima za cilj da demistifikuje priču o tome ko su ti ljudi koji napadaju naše kućne i poslovne računare i mreže. Pre nekoliko godina sasvim je bilo normalno da se misli da su to uglavnom klinci (bubuljičavi tinejdžeri) koji uglavnom iz nekih garaža hakuju različite sisteme a da im je osnovni motiv za tako nešto prestiž i sticanje statusa u hakerskim krugovima. Međutim da stvari nisu takve uskoro ćemo saznati, ali hajde da krenemo redom.

Ko su zapravo hakeri?
Sasvim je pogrešno što se kod nas odavno već prihvatilo za normalno da se samim pomenom reči haker odmah misli na nešto loše, tj. na kriminalca ili nešto vezano za ilegalne aktivnosti. To u stvari i nije tačno ali zbog toga što su uglavnom u vestima pojavljuje reč haker u negativnom kontekstu većina ljudi je to tako i prihvatila (upravo zbog ovoga u naslovu posta nisam hteo da navedem reč haker). Ako bi se zapitali ko su zapravo hakeri odgovor bi u najkraćem bio korisnici računara sa nadprosečnim znanjem i sa uglavnom dosta visokim stepenom IQ-a.

Da li postoji podela hakera?
Odgovor na ovo pitanje je svakako DA! Hakeri se primarno dele na 3 grupe:
- beli šeširi (etički hakeri, dobri momci)
- crni šeširi (hakeri kriminalci, dar web)
- sivi šeširi (etički hakeri koji povremeno urade i neki prljav posao, ozloglašena grupa koju ne vole ni crni ni beli šeširi)

Osim ovoga želim da napomenem da postoje još dve kategorije sa stepenom znanja manjim od hakera:
- lamer (neko ko ima manje znanja od hakera, ovo se koristi u hakerskoj zajednici kada haker hoće nekoga da ponizi i da mu da do znanja da nije na njegovo nivou, uglavnom su još poznati pod nazivima (cracker i phreaker)
- script kiddie (početnik koji još uvek nema nikakva posebna znanja već koristi skripte koje je neko drugi napisao i koje oni skidaju sa raznih foruma i testiraju, nemaju programerska znanja uopšte, ovo je kategorija koja najčešće biva uhvaćena zbog toga što ne zna pravila koja su u hakerskoj zajednici jasna a to su nikada se ne hakuje od kuće već sa javnih mesta i uvek se koriste TOR mreže kao i neke druge vrste proxy servera kojima se zavaravaju tragovi).

Kako danas stoje stvari?
U prethodnih 5 godina stvari su se drastično izmenile. Primećeno je da je hakovanje postalo profesija i da se tu više ne radi i dečijoj igri koja je motivisana statusom već nečim mnogo ozbiljnijim. Slobodno možemo reći da je došlo do profesionalizacije sajber kriminala i da su to danas ljudi koji rade svakodnevno puno radno vreme na poslovima hakovanja.
Evo nekoliko pokazatelja vezanih za to:
- prilikom zaraze računara ransomware-om kada se na ekranu pojavi poruka o plaćanju za otključavanje podataka možete videti da postoji Support gde možete tražiti pomoć oko uplate. To može biti preko maila, chat-a ili čak preko call centra koji se nalazi u Kini i koji se može iznajmiti za ovakve poslove.

- veliki broj alata za hakovanje ima izuzetno lepo napisano korisničko uputstvo za koje je potrebno dosta vremena i resursa da bi se pripremili

- vrlo indikativna stvar jeste slučaj malvera poznatog pod imenom dridex gde je zabeleženo da samo radnim danima postoje infekcije dok vikendom i praznicima broj inficiranja je bio 0 (naravno ovo dokazuje sa jedne strane da su oni imali radno vreme ali sa druge strane i da nisu hteli da napadaju kada firme koje su cilj ovakvog napada ne rade).

Sve ovo plus priča o velikim sajber grupama i armijama kao što je slučaj sa Kinom (PLA Unit 61398) i Severnom Korejom (Bureau 121) koje su spremne za sajber ratovanje predstavlja sasvim dovoljan indikator trenutnog stanja stvari. Ovde hoću da napomenem da druge zemlje ne pričaju o ovome i ne priznaju da imaju ovakve sajber armije ali to uopšte nije pod znakom pitanja, samo je pitanje koliko su razvijene i kakvo je brojčano stanje.

Sta kažu istražitelji?
Osim toga što je sada trend da u većini zemalja postoje odeljenja za VTK (visoko tehnološki kriminal) i nacionalni CERT timovi za odbranu i koordinaciju FBI je još pre više od 10 godina formirao posebnu listu najtraženijih sajber kriminalaca koju možete pogledati na linku.
Ono što je posebno zanimljivo jeste da su nagrade za pomoć oko hapšenja ovih ljudi izuzetno velike i kreću se čak do 3 miliona dolara za sajber kriminalca koji je već duže vremena broj 1 na listi a to je rus Evgeniy Bogachev. Agencije se na sve načina bore da dođu do što većeg broja sajber kriminalaca ali im ne ide na ruku što su neke zemlje protiv takve saradnje i izručenja (ovde primarno mislim na Rusiju i Kinu). Pre 10-tak dana u javnost je procurela priča o do sada najdužoj zatvorskoj kazni koja je ikada izrečena jednom hakeru a radi se opet o ruskom državljaninu Roman Seleznev koji je osuđen na 27 godina zatvora jer je napravio izuzetno veliku štetu i veliki broj firmi je morao da se zatvori zbog njegovo delovanja.

Nova sprava za špijuniranje - SMART televizor

Kako je sve počelo?
Prvo je bilo pitanje prelaska sa standardnih mobilnih telefona na pametne čiji je prvi predstavnik bio iPhone sa svojim ios operativnim sistemom a vrlo brzo posle njega se pojavljuju i drugi proizvođači sa android baziranim uređajima. Prvo smo se malo odupirali jer je bilo jednostavnije koristiti standardni telefon sa tastaturom ali smo brzo videli da zbog velike prednosti koju nam je donela tehnologija smart telefona nema druge nego da počnemo da ih koristimo.
Slična stvar se dešava i sa televizorima. Tek što smo počeli da prihvatamo zamenu naših starih televizora sa katodnim cevima (CRT) sa novijom generacijom tankih LCD ekrana i kasnije naprednije verzije LED ekrana sa punom HD rezolucijom kad eto novosti u vidu SMART televizora. Naravno i ovo će proći slično kao i promena sa standardnih na pametne mobilne telefone pa ćemo u početku biti skeptični a onda ćemo polako zbog pritiska proizvođača a i zbog novih funkcionalnosti potpuno odustati od otpora i kupiti sebi pametni (SMART) televizor koji će osim standardnih stvari za jedan TV aparat nuditi i dosta novih mogućnosti u vidu konekcije na internet i sve veće mogućnosti spajanja televizora i tableta u jedan uređaj koji će nam pružati mogućnosti oba i to na velikom ekranu visoke rezolucije i što veće dijagonale.

Zašto je SMART televizor idealan za špijuniranje?
Prva stvar koja je očigledna jeste da je ovo uređaj koji se nalazi na idealnom mestu u centru našeg dnevnog boravka gde provodimo najviše vremena kada smo kod kuće. Druga stvar jeste to što je SMART televizor uređaj koji ima kameru i mikrofon kao i internu memoriju koja se može koristiti za praćenje svega što radimo, gledamo i pričamo. Treća i ne najmanje važna stvar jeste to što SMART televizor je takav uređaj koji za razliku od personalnog računara ima mnogo manju tehničku podršku vezanu za bezbednost. Ovo je posledica toga što proizvođači razvijaju interno svoje operativne sisteme i što nije sve unificirano a samim tim i ne postoje određena pravila vezana za ažuriranje softvera televizora i za neka sigurnosna podešavanja.

Ko i kako može da nas špijunira?
Početkom aprila ove godine, istraživač Rafael Scheel konsultant za bezbednost kompanije Oneconsult AG uspešno je demonstrirao kako se uz pomoć jeftinog transmitera može poslati lažni TV signal kojim se može hakovati Samsung SMART TV. Posle ovoga bez problema se može televizor koristiti za špijuniranje a da korisnik toga nije ni svestan. Po nekim istraživanjima preko 90% uređaja koji su prodati u toku prošle godine se može hakovati lažnim TV signalom bez potrebe za fizičkim pristupom samom uređaju.
Još jedna zanimljiva stvar koja je procurela u javnost zahvaljujući WikiLeaks jeste to da CIA može da špijunira Samsung TV koji je povezan na internet korišćenjem svog alata koji je razvijen za ovu namenu. Naime koristi se lažni mod Fake Off koji simulira da je televizor ugašen dok on i dalje obezbeđuje dovoljno struje da se može vršiti špijuniranje iako se lampica prebacuje u stanje plave svetlosti koja signalizira da je TV isključen.
Još jedan od zanimljivih članaka jeste jedan vezan za kompaniju Vizio koja je u toku 2014 godine započela sa praćenjem navika korisnika bez njihovog znanja. Na ovaj način su došli do podataka o tome šta korisnici u kom delu dana gledaju na svom televizoru. Iako se ovde ne nalaze identifikacioni podaci o korisnicima ipak se radi o poverljivim podacima koji se mogu iskoristiti i prodati za različite vrste targetiranog marketing oglašavanja pa je kompaniji naređeno da sve podatke koji su skupljeni do marta 2016 godine trajno obriše.

Šta još osim špijuniranja?
Ako ste mislili da je SMART TV samo televizor i da ne postoji pretnja vezana za ransomware (o ovome možete više pročitati u jednom od prethodnih postova) i ostale vrste zlonamernog softvera koje haraju na računarima i tabletima prevarili ste se. Još krajem 2015 godine istraživači kompanije Symantec testirali su mogućnosti da se na SMART televizor koji ima android operativni sistem instalira ransomware. Od tada do prvog stvarnog hakovanja android LG SMART televizora prošlo je nešto više od godinu dana. U drugoj polovini decembra 2016 godine pojavila se prva vrsta Cyber.Police ransomwarea, takođe poznata i pod imenima FLocker, Frantic Locker ili Dogspectus. Televizor je inficiran instaliranjem nepoznate aplikacije koja je posle toga blokirala pristup televizoru i tražila otkup od 500$ dok je kompanije LG za tehničku pomoć iz servisnog centra tražila 340$.

Kako možemo da se zaštitimo?
Jedini način da se zaštitimo jeste da budemo sigurni da naš SMART televizor pokreće poslednja verzija razvijenog softvera proizvođača. Bilo bi dobro da u podešavanjima bude uključena opcija automatskog ažuriranja kako ne bi morali da brinemo o ovome. Proizvođači povremeno izbacuju noviji ispravljen softver kada saznaju da postoji neki propust mada postoje i slučajevi u kojima proizvođači ne žele da potvrde određene navode da se njihov uređaj može koristiti za špijuniranje iako je očigledno da je tako. Još jedna od stvari koji bi mogli da uradimo jeste da isključujemo sa napajanja uređaj kako bi bili sigurni da nije u nekom skrivenom modu ali se postavlja pitanje koliko je to dobro za životni vek samog uređaja.

Update opasnost i izazov

U ovom postu ću pokušati da približim čitaocima važnost procesa update sistema kao i sigurnosne izazove koji se mogu javiti u ovakvom procesu. Ovde moram napomenuti da se ovaj proces veoma razlikuje ako je u pitanju pojedinačan računar privatnog korisnika gde je dovoljno samo uključiti opciju automatski update i veliki računarskih mreža u kompanijama gde se svaki update mora prvo testirati pre nego što se pušta u produkcijsko okruženje (update management process).

Da li raditi update sistema?
Odgovor je uvek DA! Naravno postoje i posebne situacije gde ovaj odgovor nije odgovarajući ali skoro uvek je pozitivan odgovor na navedeno pitanje. Sami tim što nismo uradili update operativnog sistema i programa koje imamo instalirane na računaru ostavili smo sebe ranjivim na veliki broj propusta koji zlonamerni korisnik (haker može iskoristiti) protiv nas. Iz tog razloga ukoliko je moguće update sistema je potrebno raditi što češće i naravno potrebno je stanje sistema održati na nivou poslednjeg update koji je proizvođač izbacio.

Zero (0) day
Ako neko nije upućen u problematiku ovde želim samo da istaknem šta se zapravo podrazumeva pod pojmom zero day. Radi se o tome da je to propust koji nije poznat proizvođaču softvera i kompanijama koje se bave zaštitom. Kada se sazna za ovakav propust proizvođač odmah izbacuje peč (path) koji ispravlja uočeni nedostatak. Međutim postavlja se pitanje ko je i kada došao do saznanja da postoji zero day. Ovo je posebno važno jer postoji na dark netu veliki broj marketa gde se trguje ovakvim zero day informacijama. Neretko se dešava da su kupci i same vlade određenih zemalja ili špijunske agencije. Vrednost ovakvki informacija može da bude i do 500.000 eura ukoliko je to zero day koji se može iskoristiti na velikom broju računaru i ako su posledice preuzimanje kontrole nad računarom. U poslednje vreme je u medijima često informacija o nepoznatoj grupi Shadow Brokers koja izbacuje razne informacije o NSA špijunskim operacijama i gde je pre nedelju dana baš objavljena informacija da postoji već neko vreme poznat zero day propust koji može da se iskoristi na većini savremenih windows operativnih sistema i za koji Microsoft nije izbacio već neko vreme update upravo iz razloga šta ga NSA koristi za svoje operacije već neko vreme. Postoji mnogo špekulacija na navedenu temu kao i na temu grupe Shadow Brokers za koju mnogi smatraju da je u pitanju ne grupa hakera već insajdera koji rade za NSA i koji zbog nekih viših interesa žele da obelodane razne informacije i operacije. Ovo nije tema ovog posta pa se neću detaljnije time baviti ali uskoro možete očekivati i post sa mojim mišljenjem na ovu temu.

Kako se nekada radilo?
Nekada za vreme windowsa 2000 i drugih serverskih operativnih sistema među iskusnim administratorima je važilo pravilo da se Service Pack (SP) ne instalira na serverski sistem pre neko što se pojavi SP3 što je tada i bilo prihvatljivo ali danas to više apsolutno nije slučaj i ovakvo ponašanje bi mnoge izložilo nepotrebnim bezbednosnim rizicima.

Kako se to danas radi?
U nekim slučajevima situacija je takva da update sistema treba uraditi istog dana kada se pojavi update upravo iz razloga što takav update zatvara mogućnosti iskorišćavanja nekih zero day propusta. Danas je sasvim neprihvatljivo ne raditi update osim u posebnim uslovima kao što su računari specijalne namene do kojih je teško doći i koji su veoma specifični kao što su računari koji upravljaju SCADA sistemom gde i dan danas možemo videti veliki broj windows XP sistema za koje više ne postoji tehnička podrška. Slična stvar je i sa ATM mašinama sa kojih podižemo novac i gde u Srbiji postoji doduše sada već manji broj Windowsa XP jer se na većini ATM-ova sada postavlja Windows 7. Naravno moramo uzeti u obzir da su ovakvi računaru van interneta i da imaju specijalne konekcije tako da je do njih veoma teško doći osim da se neko fizički nakači na takav računar pa samim tim i njihova izloženost napadima je drastično smanjena.

Šta može poći po zlu?
Može se javiti problem kompatibilnosti sa određenim uređajima ili drajverima. Takođe određene aplikacije možda neće moći da se pokrenu ili neće normalno raditi posle update sistema. Ono što je Microsoft počeo da radi trenutno jeste da svakog 14-tog u mesecu izbacuje update i da tu uključuje veći broj pečeva a ne da pušta jedan po jedan. Ovakav potez je direktna posledica toga što se svaki peč testira neko vreme pre nego što se zvanično objavi. Ono što zabrinjava jeste šta ako se određeni sigurnosni problemi ne pečuju uopšte nekoliko meseci iako se zna za njih odnosno da budem precizniji ako proizvođač softvera zna za njih. Ovakav potez može izuzetno veliki broj kako privatnih tako i poslovnih korisnika ostaviti ranjivim određeni vremenski period što priznaćete nije baš dobro.

Bezbednost podataka u Cloud okruženju

Ono što je tema ovog posta jeste odgovor na pitanje koje često dobijam od klijenata a to je dilema da li smem da svoje podatke čuvam u Cloud okruženju i koliko je to bezbedno odnosno koji su rizici takve akcije. Pokušaću da ukratko objasnim par stvari vezano za samo funkcionisanje Cloud-a kao i za bezbednosne rizike koji se pojavljuju u ovakvom okruženju. Pa da krenemo redom.

Prva stvar koja je definitivno istina jeste da je Cloud computing iz korena promenio način na koji danas funkcioniše IT. Prednost ovakvog pristupa je ogromna jer su Vaši podaci dostupni gde god da se nalazite i možete im pristupati sa svih vrsta uređaja bez obzira na to koji operativni sistem imaju (mobilni telefoni, tableti, laptopovi...). Ovo je veoma pozitivna stvar vezana za prednosti korišćenja ove tehnologije jer jedan od efekata svakako jeste mogućnost velike uštede na IT troškovima kompanije jer se neko drugi brine o Vasim podacima a i korisnici mogu sa jeftnijih uređaja da koriste resurse (ne moraju svi da imaju jake računare sa snažnim procesorima i dosta RAM memorije). Međutim potrebno je znati da postoje tri osnovna modela servisa u svakom cloud okruženju i svaki od navedenih modela ima različit uticaj na bezbednost u cloud‑u i nijedna mera bezbednosti nije univerzalno primenjiva na sva tri modela. Postoje sledeći modeli:
Infrastruktura kao servis (IaaS)
Platforma kao servis (PaaS)
Softver kao servis (SaaS)
Pošto tema ovog posta nije da predstavi detaljno tipove Cloud usluga ovde se neću baviti objašnjavanjem svakog od njih pojedinačno ali želim da naglasim da svaki od njih ima svoje bezbednosne rizike koji nisu univerzalni.

Da li i koliko kontrolišete svoje podatke ako ih outsource‑ujete?
Cloud provajderi uglavnom imaju dobro opremljene data centre, adekvatnu logistiku i visokokvalifikovano IT osoblje, što mala i srednja preduzeća u Srbiji sebi teško mogu da priušte na tom nivou. Ovde treba voditi računa da i dalje najveća odgovornost jese na korisniku jer ne znači puno ako Cloud provajder vodi računa o svim ostalim stvarima a korisnik ne zaštiti svoj pristup Cloud-u.

Koje podatke čuvati na Cloud-u?
Oko ovog pitanja se uvek podiže velika polemika. Naime neke vrste podataka su isuviše osetljive za smeštaj u javni ili hibridni cloud. Tu pre svega spadaju poverljivi poslovni podaci kao što su podaci o klijentima na primer. Međutim postoje različite varijante Cloud-a pa se postavlja pitanje koji je pravi model za Vaše poslovanje. Kod public cloud-a situacije je takva da vise korisnika deli isti prostor za skladištenje podataka i tu je bezbednost na mnogo nižem nivou. Za razliku od toga privatni ili hibridni Cloud ima sasvim drugačije karakteristike ali i cene korišćenja pa o svemu treba povesti računa prilikom odabira.

Zašto bi trebalo da imate poverenja u svog cloud provajdera?
Danas je većina cloud provajdera sertifikovana za poslove koje rade i trude se da steknu i očuvaju dobru reputaciju zbog starih i novih klijenata. To znači da su spremni da ispune određene standarde koji vam odgovaraju i koje vi verovatno ne možete tako lako ispuniti i dostići kao kompanija. Izbor cloud provajdera je stvar poverenja i to se mora graditi tokom vremena.

Da li da koristim Cloud u poslovanju ili ne? 

Odgovor sa moje strane je jednostavan – DA! Ali potrebno je da ipak sami donesete odluku jer o bezbednosti vaših podataka ipak i uglavnom sami morate odlučiti! Ako se odlučite da koristite ovakvu uslugu potrebno je proveriti usaglašenost Cloud provajdera sa regulativom, posedovanje odgovarajućih sertifikata, mogućnost eksterne revizije kao i kredibilitet provajdera i njegovih administratora.
Pošto su svesni rizika provajderi koji nude cloud computing usluge veoma ozbiljno shvataju opasnosti koje vrebaju u cloudu. Čak i u slučaju da se desi neki neželjeni upad u sistem, to ne znači da su podaci hakerima dati „na tanjiru“. Oni se enkriptuju i gotovo je nemoguće dešifrovati ih u nekom razumnom vremenskom periodu (ono što ovde stvara još dodatne zabune jeste veliki broj vesti koje se brzo šire interentom kako je došlo do kompromitovanja velikog broja podataka što uglavnom nije tačno već su uzete samo heš vrednosti lozinki i veliko je pitanje da li se i na koji način stvarno mogu razbiti). Kako god da okrenete, moje lično mišljanje je da rad u cloud okruženju donosi niz prednosti u odnosu na rad sa izolovanim računarima. Naravno trebamo biti obazrivi i voditi računa o svemu ali ne treba da postoji paranoja i odbacivanje ovakve tehnologije koja će se u budućnosti svakako sve više razvijati.

Budućnost ili sadašnjost?
Zamislite sledeći scenario. Živite u Londonu, koristite usluge javne garaže gde koristiti mesečni zakup parking mesta za svoj automobil. Sve je to jedan složen Cloud sistem koji omogućava da vi sa svojom karticom i PIN kodom pristupate svom parking mestu i ulaziti u garažu. U jednom momentu posle neplaćenih računa ili zbog nekakve tužbe na račun parkinga neko Vam ugasi nalog za pristup sistemu i samim tim i garazi u centru Londona). Da li mislite da je ovo neki naučno fantastični film iz perioda posle 2020 godine? Odgovor je NE, ovo je vest koja je iz današnjice i kao što možete videti već danas je sve ovo postalo naša realnost e sad da li ćemo i u kojoj meri da koristimo ovakve tehnologije najviše zavisi od nas samih.

Kako zaštiti svoj webmail nalog

Email je sada već dosta star servis i  Skoro da ne postoji neko ko nema bar neku mail adresu čak i ako koristi twitter za komunikaciju (mislim na DM) jer mu treba za recover naloga u slučaju bilo kakvih problema sa korisničkim imenom i lozinkom kako na twitter-u tako i na drugim društvenim mrežama (FB, LinkedIn...). Ono što je svakako moguće jeste da takva osoba ne koristi svakodnevno svoj emal nalog ali ga ipak svakako poseduje.
Ako pogledamo poslovno okruženje email predstavlja primarni način komunikacije za većinu biznisa i danas je postalo sasvim normalno da se mail komunikacija smatra potpuno istom kao i da smo sa nekim razmenili zvanične podatke koji su odstampani (ovde u nekim slujačevima su potrebni dodatni mehanizmi kao sto su digitalni potpis kako bi elektronski dokument imao istu važnost kao pečatiran i svojeručno potpisan dokument na papiru. Osnovni razlog zašto je email servis tako popularan jeste to se na email poruku ne mora odmah odgovarati kao što je slučaj kod sms-a već se to može obaviti i kasnije što je u poslovnog okruženju naravno veliki plus (ovde se naravno ne smatra da je potrebno odgovoriti tek za nekoliko dana jer je bar neki normalan minimum 24h u poslovnom okruženju).

Kakva je razlika između običnog emaila i webmaila?
U početku smo na svojim računarima imali instaliran program (desktop mail klijent) kao što je MS Outlook ili neki drugi i na njemu smo konfigurisali sve svoje naloge gde se preko njega vršila i sinhronizacija poruka. Ono što je polako postalo trend jeste mobilnost tako da je ovo postalo ograničavajući faktor i polako je počelo da se prelazi na web orijentisane klijente gde nije potreban nikakav poseban program niti operativni sistem već je potrebno da imate bilo kakav web pretraživač (IE, Chrome, Firefox, Opera, Safari...) čak i ne mora imati pune funkcionalnosti već može biti i na mobilnom telefonu. Naravno to je vrlo brzo postalo trend i veliki igrači su se priključili tom trendu tako da danas imamo veliki broj ovakvih servisa od koji su najpoznatiji Gmail, Yahoo, Hotmail, Outlook, MailRU i još mnogo drugih.

Šta možemo da uradimo da dodatno zaštitimo webmail nalog?
Ovde ću navesti neke stvari koje svako može da radi kako bi dodatno obezbedio svoj webmail nalog:
- Jaka i jedinstvena lozinka - Kada se kaže jaka lozinka misli se na lozinku koju je teško probiti različitim vrstama brute-force napada i tu se primarno misli na kompleksnost (minimum 8 karaktera od kojih su: 2 mala slova, 2 velika slova, 2 broja i 2 specijalna simbola i to tako sastavljeni da to ne bude neka smislena reč). Druga stvar jeste da lozinka bude jedinstvena a tu se pre svega misli da se ne ponavlja na više mesta odnosno različitih sajtova (upravo ovo je jedan od najvećih problema jer kada dođe do nekog većeg incidenta gde dođe do curenje padata (data breach) prvo što hakeri pokušavaju da urade jeste da pokušaju da tu šifru koju su pronašli za određeni korisnički nalog isprobaju na ostalim mestima gde pronađu da isti korisnik ima kreiran nalog (ovo dovodi do toga da neko uspe da provali gmail nalog samo zbog toga što je na primer korisnik na nekom tamo sajtu sa lošom zaštitom stavio isto korisničko ime i šifru kao i na gmailu koji je inače jedan od najbolje zaštićenih sistema).
- Korišćenje pasword managera za generisanje i čuvanje lozinki je dosta dobra praksa iz više razloga a osnovni jeste taj što ne moramo da pamtimo i stalno kucamo kompleksne lozinke koje smo generisali. Drugi razlog jeste to što ove aplikacije uglavnom imaju sisteme za generisanje jakih lozinki ugrađene u sebe i treće što je još mnogo važnije jeste i to što nam mogu pomoći prilikom različitih vrsta ciljanih fišing napada gde dobijamo mail sa linkom koji nas vodi na sajtove koji liče na prave vizuelno i traže da unesete svoje korisničko ime i lozinku. Ako do ovoga dođe pasword menager će primetiti da to nije prava strana pošto on inače na toj strani treba automatski za vas da popuni korisničko ime i lozinku on to neće uraditi nego će prijaviti potencijalni fišing napad i pitati vas šta dalje da radi. Za dodatne informacija o pasword menageru kao i razmatranje o tome da li ga treba koristiti ili ne pogledajte jedan od ranijih postova.
- Višefaktorska provera - U poslednje vreme je trend i skoro svi ozbiljni webmail servisi su uveli višefaktorsku proveru (multifactor authentication MFA). Osnovna ideja jeste da ako neko na neki način i uspe da dođe do vaših podataka kao što su korisničko ime i lozinka on i dalje neće moći da pristupi webmailu jer će mu biti potrebna još jedna stvar a to je pristup vašem mobilnom telefonu gde će stizati PIN broj koji je potreban u drugom koraku. Ideja je da se generiše uvek drugi PIN i šalje uglavnom na sms i to na broj mobilnog telefona koji je ranije prijavljen. Ovo u početku može da bude odbojno jer morate svaki put kada se logujete na novi računar da unesete PIN i zbog toga što morate uvek kod sebe imati mobilni telefon koji ste prijavili što znači da ako ga zaboravite negde nećete moći da pristupite svoj webmail nalogu. Da se ne bi svaki put tražio PIN jer bi to bilo zamaruće prate se lokacija, IP adresa i sam uređaj sa koga se pristupa i samo ako se podaci na poglapaju onda se traži unos u suprotnom se smatra da je to već uređaj kome se veruje.
- Podesiti recovery mail i broj telefona - Ovo je nešto što moramo uraditi ako želimo da se osiguramo da ćemo u svakom momentu moći da pristupimo svom webmail nalogu jer će preko ovog broja telefona ili emaila biti moguć proces oporavka naloga. Ono o čemu posebno treba voditi računa jeste da se ovi podaci ažuriraju tokom vremena jer se često dešava da promenimo broj telefona i email adresu prilikom promene posla ili zbog nečeg drugog tako da povedite računa o ovome.
- Pregled poslednjih aktivnosti na mail nalogu - Na većini webmail servisa imate mogućnost da se ulogujete i odete na posebnu stranu gde možete videti poslednje aktivnosti na svom nalogu. Ovo je veoma značajno jer se ovo ne može obrisati kao podatak kako bi se prikrio trag i svaka aktivnost ostaje trajno zabeležena i potrebno je redovno pregledati ovaj spisak da bi uspeli da na vreme otkrijemo ako je bilo neobičnih aktivnosti na nalogu i blagovremeno reagujemo (nece nam biti od prevelike koristi ako tek posle mesec dana ili više vidimo da je bilo pristupa nalogu)
- Pregled uređaja sa kojih je pristupano i kojima se veruje - Kao i za prethodnu stavku i ovde većina webmail servisa ima mogućnost da vidite spisak svih uređaja sa IP adresama i drugim opisima sa kojih se pristupalo webmail nalogu. Ovo je potrebno takođe povremeno pregledati jer tu možemo videti uređaje koji nisu naši a koji su eventualno imali pristup nalogu. Takođe ovde se može videti i posebna lista uređaja koji su u grupi uređaja kojima se veruje i gde nisu potrebno dodatne mere provere kao što je PIN.
- Pregled dodeljenih prava pristupa nalogu drugim korisnicima ili aplikacijama - Ovo je nešto gde neko ko ima kraći pristu webmail nalogu može da izmeni a poznato je u većini webmail servisa kao delegacija (DELEGATION) odnosno ustupanje određenom drugom korisniku ili aplikaciji pristup webmailu gde oni imaju različite mogućnosti, od toga da čitaju pa do toga i da pišu i šalju mailove sa tog webmail naloga. Ovo svakako treba proveravati periodično.
- Provera prosleđivanja sa mail naloga - Ovo je nešto što je veoma korisni i dosta nas ima podešeno tako da većinu naših naloga preuseravamo u neki webmail klijent koji svakodnevno koristimo kao što je gmail na primer. Ono što je problem jeste što to haker može da iskoristi  i da kroz pravila prosleđivanja (forwarding rules) podesi sebe kao primaoca mailova i tako dobije trajan pristup svemu što stiže na vas mail nalog. I ovo bi bilo korisno povremeno proveravati i ukoliko postoji sumnjivih unosa odmah to ispitati.
- Voditi računa odakle se pristupa - Ovo je nešto o čemu većina ljudi (osim security profesionalaca) na rezmišlja uopšte. Radi se o tome da kada pristupamo webmailu sa javnih mesta kao što je internet kafe, apple kiosk i slično mi uopšte nismo zaštićeni jer pojma nemamo šta je ko i kada instalirao na takav računar. Ovo je veoma rizično jer na takvim računarima se može nalaziti keyloger softver ili ko zna kakav drugi maligni softver koji može ukrasti korisničko ime i lozinku. Trend je da se u poslednje vreme banke bore sa hakerima koji instaliraju takve softvere na ATM uređaje pa ona možete misliti kakva je situacija sa računarom u igraonici.

Na kraju želim da naglasim da je email nalog danas vrlo sličan vašoj kreditnoj kartici jer je čitav vaš online život vezan na njega i zbog toga je veoma važno na vreme preduzeti sve moguće mere zaštite kako ne bi kasnije bilo kasno.