Ko su etički hakeri ili beli šeširi

Zbog čestog pominjanja same reči "haker", u negativnom kontekstu, kao osobe koje rade neke loše stvari, želim da u ovom postu pokušam da objasnim da postoje među hakerima različite vrste i da među njima postoje i "dobri" hakeri koji su inače poznati kao etički hakeri ili beli šeširi (white hats).

Ko su etički hakeri?

Etički hakeri  su ljudi koji su dobro istrenirani za različite vrste testiranja bezbednosti sistema. Njihov osnovni zadatak jeste da nađu propuste u bezbednosti nekog sistema i da o tome obaveste nadležne. Ono što je ovde izuzetno bitno napomenuti jeste da je za ovakvo testiranje neophodna pismena saglasnost kompanije koja se testira. Ovo napominjem iz razloga što su neki "hakeri" iz dobre namere u prošlosti pokušali da urade testove nekih sajtova bez ikakvog odobrenja i bez obzira na to što njihova namera sama po sebi nije bila loša, to se smatra kao krivično delo po važećim zakonima. Takođe, etički hakeri ne bi trebalo da se ikada bave "prljavim poslovima" jer će na taj način preći u kategoriju sivih šešira (Gray hats), koja je inače najomraženija kategorija među hakerima, iz razloga što beli šeširi smatraju da se u njih ne može pouzdati jer rade osim svog osnovnog posla povremeno i neke ilegalne, dok sa druge strane ih ne vole ni crni šeširi (Black hats), zbog toga što su oni u preko 90 procenata svog vremena zaposleni kao etički hakeri koji rade u firmama kao sajber security konsultanti  i direktno su im suprotstavljeni ciljevi. E sad pošto smo prošli kroz objašnjenje ko su zapravo etički hakeri, hajde sada da vidimo kako se i gde treniraju i obučavaju.

Gde se obučavaju i treniraju "etički hakeri"?

Postoji više profesionalnih kurseva gde se dobija sertifikat koji vas uvodi u grupu etičkih hakera. Među njima svakako je najpoznatiji EC Council kurs CEH (Certified Ethical Hacker)  koji se polaže u trajanju od 4 sata i ukupno 125 pitanja, a oznaka samog testa jeste 312-50. Pored ovoga dosta popularna jeste i obuka Offensive security OSCP (Offensive Security Certified Professional)  koji je posebno cenjen među stručnjacima zbog praktičnog polaganja koje traje ukupno 24h i gde se radi praktično hakovanje, prolazak na ispitu je vrlo jasan, a ako ste uspeli da hakujete sisteme koji su bili pripremljeni, dobijate sertifikat, dok u suprotnom ne. Ono što je još veliki plus za ovu sertifikaciju jeste to što je Offensive security zapravo autor najpoznatije Linux distribucije koja se koristi od strane hakera pod nazivom Kali.

Osim ove dve postoji jos dosta sertifikacija koje su na neki način povezane sa ovom temom direktno ili indirektno:

• CPTC – Certified Penetration Testing Consultant
• CPTE – Certified Penetration Testing Engineer
• CompTIA – Security+
• CSTA – Certified Security Testing Associate
• GPEN – GIAC Certified Penetration Tester
• ECSA – EC-Council Certified Security Analyst
• CEPT – Certified Expert Penetration Tester

Koje alate koriste etički hakeri?

Ako ste mislili da se alati koje koriste crni i beli hakeri razlikuju, prevarili ste se. Alati koje koriste su potpuno isti, jedina razlika jeste što etički hakeri koriste ove alate samo ako imaju pre toga potpisan ugovor sa kompanijom koja će biti predmet testiranja. Neki od alata koji se uglavnom koriste nalaze se već instalirani u samom Kali linuxu, koji je najčešći izbor svih hakera, a pored ove distribucije postoji još jedna koja je dosta zastupljena a to je Backbox. U obe distribucije nalazi se poprilično veliki broj kvalitetnih alata, a ja ću ovde navesti neke od njih:

• maltego - alat za prikupljanje informacija
• dradis - alat za kolaboraciju hakera
• OpenVas - vulnerability skener
• nmap - skener
• hping3 - napredni skener
• tracert - putanja rutiranja
• nslookup - DNS zapisi
• metasploit/armitage - alat za hakovanje
• yersinia - DOS napadi
• john the ripper - alat za probijanje šifre
• aircrack-ng - razbijanje wifi šifre
• SET (Social Engineer Toolkit) - socijalni inžinjering

Da li postoje neka pravila ponašanja za etičke hakere?

Postoje određena pravila koja etički hakeri moraju poštovati kako bi bili dobri u svom poslu, odnosno kako bi izgradili dobru reputaciju. Svakako nikada i ni u kom slučaju ne smeju davati trećim licima bilo kakve informacije o sistemu koji se testira, na šta bi trebalo da ih obavezuje i NDA ugovor (Non-disclosure agreement) sa kompanijom. Druga stvar koja je opšte poznata jeste da ne smeju nikada prihvatiti da urade bilo šta što se kosi sa principima etike, odnosno da nikada ni pod kojim uslovima ne prihvate da se bave ilegalnim aktivnostima. Takođe, pri pristupanju materijalima za pripremu ispita za određene sertifikacije, traži se prihvatanje pravila da se alati koji će se tamo dobiti i naučiti nikada neće koristiti u destruktivne svrhe kako bi sačuvali svoj sertifikat i pristup informacijama koje su rezervisane isključivo za etičke hakere.

Nadam se da sam ovim postom uspeo bar malo da približim široj publici ko su zapravo "hakeri" i da među njima postoji i kategorija "dobrih momaka" kojima je osnovni cilj ojačanje bezbednosti sistema a ne destrukcija i uništavanje.

Međunarodna Konferencija o bezbednosti informacija (BISEC 2017)

Metropolitan univerzitet u Beogradu sa zadovoljstvom najavljuje Devetu Međunarodnu konferenciju o bezbednosti informacija (BISEC 2017).

Metropolitan univerzitet u Beogradu u saradnji sa Matematičkim institutom SANU i Udruženjem eSigurnost organizuje Devetu međunarodnu konferenciju BISEC 2017, koja će se održati 18. oktobra 2017. godine u prostorijama Metropolitan univerziteta.

Misija Konferencije BISEC je da poveže sektor privrede, javni sektor i akademske krugove u oblasti bezbednosti informacionih i komunikacionih sistema uzimajući u obzir savremene standarde u pomenutoj oblasti i najnovije informacione i komunikacione tehnologije u praksi, što je i ostvareno prethodnih godina.

Ove godine, glavna tema Konferencije je Zaštita digitalnih servisa.
Podteme su:

• Upravljanje sajber sigurnosnim rizicima u digitalnim servisima
• Dizajn sigurnog digitalnog servisa
• Izgradnja sigurnog digitalnog servisa
• Održavanje sigurnih digitalnih servisa u toku rada
• Sigurnosne mere za provajdere digitalnih servisa
• Digitalna sigurnost iz perspektive finansijskih digitalnih servisa
• Digitalna sigurnost iz perspektive eGovernment digitalnih servisa
• Klaud bazirani sigurni digitalni servisi
• Digitalni servisi Internet stvari
• Penetraciono testiranje web aplikacija
• Penetraciono testiranje infrastrukture
• Standardi za digitalne standarde
• Zaštita digitalnih servisa zasnovanih na biometriji
• Zaštita digitalnih servisa zasnovanih na mašinskom učenju
• Zaštita konverzacionih agenata.

Tema okruglog stola ove godine je Održavanje sigurnih digitalnih servisa u toku rada
Podteme o kojima će se diskutovati:

• Upravljanje ranjivostima i pečovanjem
• Bezbednosne operacije i praćenje

U ime organizacionog odbora BISEC konferencije pozivam sve zainteresovane da dođu 18 oktobra na konferenciju i da čuju izlaganje naših Keynote predavača, panel diskusiju i na kraju prezentovanje radova autora.

Moja misija - širenje znanja!

Došao je septembar i sve se pokrenulo posle sezone godišnjih odmora i predaha koji nam je svima bio potreban kako bismo napunili baterije i očistili um. Odmah na početku meseca sačekale su me obaveze i priprema novih predavanja i seminara, malo sam zastao posle letnjeg odmora i razmislio o svemu. Posebno sam se zapitao zašto radim to što radim i zašto mi je to toliko bitno, ovaj post je posvećen tome i predstavlja sistematizaciju svega onoga što ja zapravo radim.

Zašto radim to što radim?
Svaki čovek ima nešto što ga pokreće i za šta je spreman da posveti svoje vreme, a i sva ostala sredstva. Ono što ja radim u poslednjih nešto više od 15 godina može se opisati jednom rečenicom: "Ja širim znanje o bezbednosti informacija". Ovo je u poslednje vreme postala popularna oblast dok je pre nekih 10 pa i više godina malo ljudi znalo išta o tome. Svedoci toga su moji prijatelji, koji su imali tu "nesreću" da od mene uvek slušaju o ovoj temi o kojoj niko drugi, ili bolje rečeno, koju je mali broj ljudi tada pominjao. Sebe mogu opisati kao nekoga ko želi da što više proširi svest o bezbednosti u sajber svetu što većem broju ljudi. Tu svoju misiju obavljam na više načina:

- Moj blog koji upravo čitate o informacionoj bezbednosti, gde pokušavam da jednom nedeljno pišem na neke teme iz oblasti sajber bezbednosti i to na što razumljivijem nivou, odnosno tako da što veći broj ljudi koji nisu IT stručnjaci može razumeti tekst do neke mere. Ideja mi je da kada neko želi nešto više da sazna o nečemu iz oblasti sajber bezbednosti dođe na blog i pročita. Takođe ideja je da se to sve jednog dana sisstematizuje u jednu knjigu.

- Video podcast KnowledgeCenter.rs gde sa svojim dobrim prijateljem i saradnikom, Miodragom Ranisavljevićem, koji je preuzeo ulogu voditelja, pokušavam da izborom zanimljivih tema iz oblasti sajber bezbednosti objasnimo što više praktičnih stvari. Takođe, ovde ćemo pozivati i goste iz struke koji će davati svoje komentare i mišljenja o aktuelnim temama koje obrađujemo. Za sada smo snimili uvodnu emisiju i prvu epizodu, a za koji dan je druga na redu.

- Seminari i obuke za profesionalce koje realizujem kroz svoju firmu SECIT security, a u saradnji sa privrednim komorama iz Srbije i regiona (PKS, Privredna komora Beograda, Regionalna privredna komora NS, Privredna komora Skopje), kao i nekim kompanija od kojih bi izdvojio nemačku firmu Forum Media d.o.o., koja već dugo godina uspešno posluje i u Srbiji. Pored ovoga izvodimo i treninge i obuke koji se rade inhouse, odnosno kod naših klijenata koji su kompanije ili organi države. Ovde moram da iskoristim priliku da se posebno zahvalim mojim saradnicima koji su stvarno stručni i dobro rade svoj posao.

- Predavanja na Fakultetu za informacione tehnologije (FIT) gde držim više predmeta na osnovnim studijama, a takođe sam i koordinator master studija Bezbednost informacija, gde takođe držim više predmeta iz oblasti bezbednosti informacija i digitalne forenzike i pokušavam da učinim da ovaj program bude što bolji i da učimo studente pravim i aktuelnim stvarima iz ove oblasti. Mislim da ovo u velikoj meri i uspevamo jer je Univerzitet Metropolitan, po nekim istraživanjima koja su sprovedena među studentima, broj 1 po zadovoljstvu studiranja.

- Udruženje eSigurnost je osnovano sa namerom širenja znanja iz oblasti bezbednosti informacija početkom 2016. godine, kada smo moji prijatelji i saradnici Aleksandar Mirković i Jovan Šikanja i ja, rešili da osnujemo udruženje gde ćemo pokušati da okupimo što veći broj stručnjaka iz ove oblasti i kako bi na taj način međusobno delili informacije i znanje. Danas udruženje broji oko 200 članova i može se reći da smo veoma aktivni što se tiče dešavanja u oblasti sajber bezbednosti na teritoriji RS. Naravno, po mom mišljenju, to još nije dovoljno, pa ću se truditi da prethodno pomenuto dovedem na viši nivo u narednim godinama.

- Tribine koje organizuje eSigurnost sa svojim partnerima su događaji koji se odigravaju nekoliko puta godišnje i imaju za cilj da se veći broj stručnjaka sakupi na jednom mestu i da se svaki put obrađuje neka aktuelna tema. Ovo su događaji koji su potpuno besplatni za svakoga ko želi da prisustvuje i ne postoje nikakve kotizacije. Eventualno se neki događaj zbog same teme mora održati tako da mu mogu prisustvovati samo ljudi po pozivu ali to je retko. Sledeći ovakav događaj se planira za prvu polovinu decembra a o tome ću još pisati na blogu.

- Dobijam dosta poziva za gostovanje na TV, radio, live stream emisijama, gde se odazivam kad god ovo mogu da uklopim u svoje obaveze, a trudim se da to bude što češće. Na ovaj način želim da što veći broj ljudi čuje za oblast sajber bezbednosti, koji inače ne bi to čuo da nije bilo gostovanja u emisiji. Pošto Udruženje eSigurnost ima dosta stručnjaka, ako nekada ne mogu da stignem na gostovanje zbog obaveza ili službenog puta van zemlje, uvek postoji opcija da se neko iz Udruženja odazove tako da postižemo da se skoro uvek odazovemo na pozive i zbog toga sam veoma ponosan.

- Smatram da najbolji način razmene informacija i znanja između stručnjaka iz neke oblasti predstavljaju konferencije, pa se iz tog razloga trudim da i ovu oblast ne zapostavim. Trenutno učestvujem u organizaciji dve konferencije iz oblasti bezbednosti informacija. Prva je stručna konferencija eSecurity koju organizuje Udruženje eSigurnost i koja će se održati u drugoj polovini aprila meseca 2018. godine (o detaljima  kao što su tačni datumi, agenda slično moći ćete da čitate na blogu). Druga je međunarodno naučna konferencija BISEC koju organizuje Univerzitet Metropolitan i koja je posvećena oblasti bezbednosti informacija, a kategorizovana je kao M33 i ugostiće i stručnjake iz regiona. Takođe, pored ovih konferencija gde sam uključen u organizaciju, uvek se rado odazivam na sve konferencije i kao predavač, gde koristim priliku da pričam o onome što najbolje znam, a što mislim da može biti korisno ciljnoj publici.

- Još jedna stvar koju sam započeo, ali za koju će trebati više vremena, jeste knjiga koju želim da napišem, a u kojoj ću pokušati da na što jasniji način predstavim sve opasnosti koje vrebaju jedan poslovni sistem i pojedince u njemu. Plan mi je da od tekstova sa ovog bloga kreiram sadržaj za knjigu, naravno kada se prikupi veći broj postova. Ideja mi je da ovo ne bude knjiga samo za stručnjake, već za širu publiku, a posebno bi mi bilo drago da je pročitaju direktori malih i srednjih preduzeća u Srbiji, koji predstavljaju ključan faktor u sajber bezbednosti, a da toga uopšte nisu ni svesni. Nadam se da ću u bližoj budućnosti uspeti da i ovo privedem kraju i da će se knjiga pojaviti na policama neke knjižare.

Kao što sam na početku bloga započeo sa pisanjem, na sličan način ću i završiti. Rekao sam da svako ima nešto što ga pokreće i u šta je spreman da uloži mnogo, a ovo je moj način da ostavim nekakav dublji trag u vremenu. Želim da na ovaj način utičem na što veći broj ljudi koji neće biti prevareni na internetu, firme koje neće biti hakovane od strane profesionalaca i neće pretrpeti štetu, ali i decu koja neće biti žrtve na internetu pedofila koji vrebaju ili svojih vršnjaka koji ih mogu terorisati. Nadam se da ću ostati na ovom putu koji sam započeo i da ću uspeti da ostavim neki trag, pa makar to pa makar to bio uticaj na samo nekoliko ljudi. Toliko za sada, a već sledeće nedelje očekuje vas novi post koji će nas sve zajedno povesti u tom smeru.

Bezbedna kancelarija u oblaku

Cloud computing odnosno oblak je iz korena promenio način na koji danas funkcioniše IT, kako u poslovnom okruženju, tako i običnih korisnika. Prednost ovakvog pristupa je višestruka, a glavna prednost jeste dostupnost podatka sa različitih lokacija (bez obzira da li se nalazite u kancelariji, svojoj kući ili na službenom putu van zemlje). Druga važna prednost oblaka jeste što podacima možete pristupati sa različitih vrsta uređaja koje koristite i to bez obzira na to koji operativni sistem koristite (mobilni telefoni - android, iphone, različite vrste tableta, laptopovi...). Sa poslovnog aspekta navedene prednosti su veoma pozitivne stvari vezane za prednosti korišćenja ove tehnologije jer jedan od efekata svakako jeste mogućnost velike uštede na IT troškovima kompanije. Ovde pre svega mislim zbog toga što se u ovom modelu neko drugi brine o Vašim podacima (pružalac usluga - Cloud provider), a sa druge strane i korisnici mogu sa jeftnijih uređaja da koriste resurse (ne moraju svi da imaju jake računare sa snažnim procesorima i dosta RAM memorije kako bi koristili ovu tehnologiju). Međutim postoje i sigurnosni problemi na koje želim da ukažem ovim postom, kao i na to koje podatke treba prebaciti u Cloud a koje ne. Pa da krenemo redom, prvo da vidimo koji sve modeli oblaka postoje.

Modeli oblaka

E sada kada smo objasnili koje su prednosti, potrebno je znati da postoje tri osnovna modela servisa u svakom cloud okruženju i svaki od navedenih modela ima različit uticaj na bezbednost podataka u cloud‑u i ne postoji mera bezbednosti koja je univerzalno primenjiva na sva tri modela. Postoje sledeći modeli:

- Infrastruktura kao servis (IaaS) - ovo je model u kome se iznajmljuje čitava infrastruktura, što podrazumeva virtualne računare, ali ne samo to već i mrežnu opremu i uređaje

- Platforma kao servis (PaaS) - predstavlja model u kome se iznajmljuje virtualni računar sa određenom količinom procesora i radne memorije, koje je moguće vrlo lako kroz pretplatu povećavati ili smanjivati u zavisnosti od potreba

- Softver kao servis (SaaS) - najčešće primenjivani model u kome se iznajmljuje sam program odnosno softver. Tipični primeri ovakvih usluga jesu MS Office 365 sa čuvanjem podataka na One Drive ili besplatna rešenja kao što su Dropbox i Google Drive. Osnovna ideja jeste da se program nikada ne kupuje, već da se plaća po broju sati korišćenja ili se plaća paušalno dogovorena cena na mesečnom ili godišnjem nivou, što je mnogo fleksibilnije od toga da morate kupiti čitavu aplikaciju i onda brinuti o licencama ili o ažuriranjima verzije.

Koje podatke čuvati na Cloud-u?

Neke vrste podataka su isuviše osetljive za smeštaj u oblak. Tu pre svega spadaju poverljivi poslovni podaci kao što su podaci o klijentima na primer. Međutim postoje različite varijante Cloud-a pa se postavlja pitanje koji je pravi model za Vaše poslovanje. Kod public cloud-a situacija je takva da više korisnika deli isti prostor za skladištenje podataka i tu je bezbednost na mnogo nižem nivou (Dropbox, Google Drive).

Bekap, disaster recovery i business continuity

Nešto što predstavlja stalnu boljku IT stručnjaka u kompanijama jeste šta raditi ako dođe do gubitka podataka, odnosno kako sistem što pre vratiti u stanje rada. Ovde je bitno istaći i da je ovo jedna od najskupljih i najzahtevnijih stvari jer se dostupnost poslovnih podataka ne sme dovoditi u pitanje. Cloud provajder mora da ispuni određene standarde i mora imati izuzetno veliku dostupnost, što podrazumeva i pristup podacima posle poplava, zemljotresa, nestanka električne energije i slično. Oblak predstavlja idealno mesto za skladištenje poslovnih podataka zbog svega navedenog. Troškovi su daleko manji od kupovine dodatnih resursa za čuvanje podataka i možda čak i održavanje sekundarne lokacije. Ukoliko dođe do bilo kakvog problema, svi podaci se nalaze u oblaku, tako da čak i sekundarna lokacija iako postoji, ne mora imati kopiju podataka jer je oblak dostupan i sa te lokacije.

Zašto čuvati podatke u oblaku?

Danas je većina cloud provajdera sertifikovana za poslove koje rade i trude se da steknu i očuvaju dobru reputaciju zbog starih i novih klijenata. To znači da su spremni da ispune određene standarde koji vam odgovaraju i koje vi verovatno ne možete tako lako ispuniti i dostići kao kompanija. Izbor cloud provajdera je stvar poverenja i to se mora graditi tokom vremena. Cloud provajderi takođe uglavnom imaju dobro opremljene data centre, adekvatnu logistiku i visokokvalifikovano IT osoblje, što mala i srednja preduzeća u Srbiji sebi teško mogu da priušte na tom nivou. Ovde treba voditi računa da je i dalje najveća odgovornost na korisniku jer ne znači puno ako Cloud provajder vodi računa o svim ostalim stvarima, a korisnik ne zaštiti svoj pristup Cloud-u. Pošto je ovo posebno bitna tema, u nastavku slede neka uputstva kako biti bezbedan u oblaku.

Dvostepena i biometrijska provera

Da bi sprečili ili bar otežali posao hakerima, koji pokušavaju da pristupe našim podacima, možemo koristiti sledeće dve tehnologije:

- Dvostepena verifikacija (2 step verification) - tehnologija koja omogućava korisniku da pored korisničkog imena i šifre uvede i drugi stepen provere, što je uglavnom SMS poruka sa pristupnim parametrima, koja stiže na unapred prijavljen broj telefona. Na ovaj način čak i da neko sazna vašu lozinku za pristup, neće moći da pristupi nalogu ako nema mogućnost da na vaše telefonu vidi parametre koji su stigli u SMS poruci. Većina cloud provajdera nudi ovu mogućnost, odavno je uvedena od strane kompanija Google i Apple a vrlo brzo posle toga i Dropbox pruža ovakvu mogućnost.

- Biometrijska provera (biometric verification) - tehnologija koja se može koristiti kao dodatni faktor provere i koja se bazira na otisku prsta ili zenice oka korisnika. Postoji još pored ovoga dosta različitih vrsta biometrijske provere, ali zbog jednostavnosti otisak prsta je nešto što se najčešće susreće u praksi. Veliki broj poslovnih laptop računara već ima ugrađen čitač otiska prsta kao sastavni deo, tako da ovo još dodatno olakšava primenu ove tehnologije.

Bezbednost radne stanice

Bez obzira što se podaci u ovakvom poslovanju većinom čuvaju u oblaku potrebno je i dalje voditi računa o bezbednosti samog računara sa kog pristupamo oblaku. To podrazumeva minimum sledeće:

• ažuriran operativni sistem najnovijim zakrpama
• instaliran i ažuriran antivirus program
• dobro podešen softverski firewall
• VPN klijent za pristup

Procedure za korisnike

Pored bezbednosti uređaja sa kog se pristupa potrebno je obezbediti i procedure za korisnike koji koriste ovakvo okruženje. Međutim izuzetno je bitno da korisnici budu upoznati sa tim procedurama kao i sankcijama u slučaju kršenja istih. Ovo je nešto što bi trebalo uraditi u kompanijama mnogo pre početka korišćenja oblaka u poslovanju. Ukoliko ne postoje ljudi u kompaniji koji su upoznati sa ovim, potrebno je obavezno angažovati stručne konsultante koji imaju iskustva sa ovom temom, kako bi se pokrilo sve što je potrebno sa tehničke i pravne strane. Ovde je posebno bitno da postoje definisane procedure bekapa podataka, povratka posle katastrofe (disaster recovery) i kontinuiteta poslovanja (business continuity) jer one mogu ugroziti poslovanje kompanije.

Da li da koristim Cloud u poslovanju ili ne?

Bitno je istaći da pošto su svesni rizika, provajderi koji nude ovakve usluge veoma ozbiljno shvataju opasnosti koje vrebaju u ovom modelu poslovanja. Tako da čak i u slučaju da se desi neki neželjeni upad u sistem, to ne znači da su podaci hakerima dati „na tanjiru“. Oni se šifruju i gotovo je nemoguće dešifrovati ih u nekom razumnom vremenskom periodu (ono što ovde stvara još dodatne zabune jeste veliki broj vesti koje se brzo šire internetom kako je došlo do kompromitovanja velikog broja podataka što uglavnom nije tačno već su uzete samo heš vrednosti lozinki i veliko je pitanje da li se i na koji način stvarno mogu razbiti).

Ono što predstavlja izuzetno korisnu stvar jesu aplikacije koje se koriste direktno u oblaku, kao što su na primer Office 365 ili Google Docs. Na ovaj način drastično je olakšana kolaboracija, odnosno zajednički rad na dokumentima koji se pored toga što su dostupni za izmenu od strane više korisnika sa mogućnošću praćenja izmena, takođe i sačuvani direktno u oblaku.

Zaključak

Potpuno je jasno da rad u cloud okruženju donosi niz prednosti u odnosu na rad sa izolovanim računarima ili računarima koji su povezani u neku vrstu računarske mreže. Naravno, potrebno je biti obazriv i voditi računa o svemu, ali ne treba da postoji paranoja i odbacivanje ovakve tehnologije, koja će se u budućnosti svakako sve više razvijati i doneti niz novih prednosti. Ukoliko želimo da iskoristimo sve te prednosti koje su već dostupne ili će tek biti, moraćemo da koristimo cloud okruženje, a da bi to radili u koliko toliko bezbednom okruženju, moraćemo i da poštujemo i neka pravila.

Botovi i njihov uticaj na društvenim mrežama

Posle jednog događaja koji se desio prošle nedelje, a tiče se botova na twitter mreži o čemu će biti reči kasnije u postu, rešio sam da ovim postom malo pojasnim kako se oni koriste i za koje namene, kako bi čitaocima približio problematiku koja možda nije poznata širem krugu.

Šta je bio događaj koji me je naveo da pišem o ovome?

Poznati novinar i istraživač u oblasti sajber bezbednosti Brian Krebs je na svom blogu 30. avgusta objavio post u kome je pisao o tome kako je za jedan dan sakupio 12.500 novih pratioca objavljivanjem samo jednog posta u kome je spominjao ruskog predsednika Vladimira Putina. Većina tih novih pratioca su nalozi koji imaju nula ili mali broj pratioca na twitter mreži, kao i to da imaju izuzetno mali broj objava, odnosno tvitova (tvit je poruka od maksimalno 120 karaktera). Kasnijom istragom ustanovljeno je da postoji mreža botova koja se automatski aktivira na osnovu nekih parametara, što je u ovom slučaju bilo pominjanje ruskog predsednika i automatski šalje veliki broj poruka, vezanih u ovom slučaju za poruke predsedničkog kandidata i sadašnjeg predsednika USA Donalda Trampa. Ovo je potvrdilo još nekoliko istraživača, a među njima i Joseph Cox, koji je pisao za Daily Beast i Ben Nimmo koji je pisao za DFRLab. Njih dvojica su takođe imali sličnu situaciju i pominjanjem imena Vladimira Putina ista stvar se desila i sa njihovim twitter nalozima. Ovo je samo jedna strana priče koja je okrenuta na stranu USA, međutim nije nikakva tajna da i oni koriste botovanje i to je bilo vidljivo za vreme predsedničke kampanje kada je na svaku objavu na zvaničnom nalogu Donalda Trumpa automatski veliki broj botova (preko 7 miliona) retvitovao isti post u roku od par sekundi. Sve ovo dovodi do razmišljanja o tome koliko je stvarno moguće uticati na javno mnjenje i na rezultate izbora recimo. Moje mišljenje je da je moguće i to značajno ovim metodama izmeniti stav javnog mnjenja. A sada idemo redom da vidimo za početak šta su zapravo botovi i kako funkcionišu.

Šta su, ko su i kako funkckionišu botovi?

Sa tehničke strane gledano, bot je skraćeni naziv za softverskog robota, odnosno inteligentnog softverskog agenta, koji često uključuju elemente veštačke inteligencije. U širem smislu, botovi su armija koja svojim komentarima na društvenim mrežama zavarava javno mnjenje, jer im je naređeno da svojim komentarima stvore utisak da je ceo svet opredeljen i da podržava njihovo mišljenje, koje ustvari nije lično, nego ciljano. Ovaj fenomen je rasprostranjen uglavnom u cilju promovisanja političkih ideja i stranačkih ličnosti. Stranke uveliko koriste taj vid propagande, koji je dobro oranizovan i važan instrument u kampanjama, koji treba da promoviše, uništi ili ismeje određenu ideju ili ličnost sa utiskom da je u pitanju mišljenje običnog građanina.

Jedan od najvećih doprinosa političkih stranaka, ako ništa drugo, svakako jeste u poslednjih nekoliko godina dovođenje tzv. botovanja gotovo do savršenstva. Ovde je bitno napomenuti da kvalitetno botovanje podrazumeva širok dijapazon, od štancovanja naručenih komentara na internetu, do masovnog uključivanja "stranačkih vojnika" u televizijske i radio emisije, kad god gostuje neko od partijskih funkcionera. Političari naravno odbacuju tvrdnje da oni na taj način utiču na kreiranje javnog mnjenja, te da su važan deo njihove partijske mašinerije i sami botovi. Vrlo je zanimljivo da se na internetu lako mogu naći uputstva za botovanje određenih političkih stranaka, u kojima se piše o tome kako izabrati ime (Nickname), kao i to kakav komentar treba da bude u smislu sadržaja.

Zaključak i teme za razmišljanje

Želim da istaknem da botovanja, osim u politici, ima i u drugim sferama, kao na primer kod alternativnih metoda lečenja, protivljenja vakcinaciji, prodaji određenih proizvoda i slično. Na raznim skupovima koji se bave ovom problematikom zaključeno je da je botovanje, kao fenomen na društvenim mrežama u kojem anonimni zastupnici određene politike, ideologije, kompanije, zavaravaju javno mnjenje, zapravo zloupotreba i nedemokratska tekovina i da se kao takva mora sankcionisati. Takođe još jedna stvar o kojoj se uglavnom priča jeste da ako već ovako nešto postoji, mora se na neki način regulisati i kontrolisati upotreba ovakve tehnologije i metoda jer se zapravo radi o prevari javnog mnjenja. Ono što još predstavlja dodatnu zanimljivost jesu Wikipedia botovi koji su mali skriptovi napisani u jeziku python (pywikipediabot), koji mogu automatski menjati sadržaj stranica i kreirati nove u cilju manipulacije.

Čuvanje i uništavanje podataka

Danas u doba informatičke revolucije imamo izuzetno veliku količinu poslovnih podataka koje se nalaze u kompanijama. Nova sredstva za obradu podataka i internet su donela velike promene u načinu čuvanja i rada sa poslovnim podacima. Jedan od velikih problema predstavljaju velike kompanije sa dužom istorijom poslovanja koja posluju na tržištu duže nego što su računari ušli u svakodnevno poslovanje. Ovakve kompanije imaju osim podataka koji se digitalno čuvaju na računarima i velike arhive papirnih dokumenata o kojima je potrebno takođe voditi računa iz aspekta bezbednosti. Ovaj post ima za cilj da upozori na mogućnosti zloupotrebe poslovnih podataka i daje smernice kako ih sprečiti.

Kako je to nekad davno bilo?
Pre pojave računara sve se nalazilo na papiru. Danas kada uđemo u neku državnu instituciju ili veliku firmu sa dužom istorijom poslovanja možemo videti prostorije arhiva koje su pune registratora i kutija sa datumima i raznim drugim oznakama godine i meseca od kada potiču što je bilo nekada veoma značajno zbog pretrage i pronalaženja. Ono što je bitno jeste da iako su ovo stari podaci veoma je moguće da se tu nalaze podaci koji su i danas veoma osetljivi i koji ne bi trebalo da budu nikome dostupni osim ovlašćenih lica.

Kako je izgledala evolucija čuvanja podataka?
Posle uvođenja prvih računara prvi način na koji su se čuvali i obrađivali podaci jesu bušene kartice (punched cards) koje su bili prvi medijum za skladištenje podataka. Zbog male količine podataka koji su se mogli na ovaj način obrađivati i čuvati vrlo brzo došlo je do evolucije i pojavile su se magnetne trake. U početku to su bile ogromni kolutovi koji su se kao kalemovi montirali na nosače koji su radili sa njima. Ovakve trake u nešto izmenjenom obliku možemo i danas videti u nekim centrima za čuvanje podataka jer su vrlo jeftini i mogu čuvati izuzetno veliku količinu podataka. Međutim zbog toga što su izuzetno spori i i što je potrebno ručno premotavati trake kao i zbog toga što je potrebno periodično vršiti prepisivanje podataka zbog toga što je u pitanju magnetni medijum koji vremenom može dovesti do razmagnetisanja i samim tim gubljenja podataka pojavili su se Hard diskovi (HDD), koji predstavljaju preteču onoga što svi danas imamo u našim računarima. To su u početku bili magnetni diskovi koji su doneli izuzetno veliku brzinu kada su se pojavili ali pored toga i veliku brzinu čitanja i pisanja. Oni su se vremenom razvijali i najviše se radilo na kapacitetu ovakvih  uređaja što se godišnje eksponencijalno povećavala. Međutim ovakav hard disk vrlo brzo je postao usko grlo i moralo se raditi na brzini što je i urađeno i pojavili su se solid-state drive (SSD) diskovi koji su mnogostruko brži. Još jedna stvar o kojoj je potrebno ovde pričati jeste Cloud. Postoji trend prebacivanje sve veće količine poslovnih podataka na Cloud rešenja. Ovo je dobro iz aspekta dostupnosti jer možete pristupati sa različitih lokacija a i što se tiče brige i tim podacima to je na ovaj način prebačeno na Cloud provajdera i kompanija ne treba da brine o tome. Ovde se naravno postavlja pitanje pristupa tim podacima pa određene kompanije pogotovo iz finansijskog sektora ne pristaju na to da svoje podatke prebace na Cloud. Na osnovu svega iznesenog želim da ovde samo napomenem da je potrebno voditi računa o čuvanju i uništavanju podataka na:
- papiru
- svim vrstama memorijskih medijuma (busene kartice, magnetne trake, diskete (koje sam ovde namerno preskočio zbog malog kapaciteta za čuvanje poslovnih podataka), hard diskovi svih vrsta, USB, memorijske kartice, CD/DVD).
- mrežne lokacije kao što su SAN i Cloud

Kako uništavamo podatke?
U zavisnosti od tipa podataka treba voditi računa i o tome kako se uništavaju podaci koji nam više nisu potrebni. Za papire to se uglavnom radi uništavanjem u uređaju poznatom kao šreder odnosno mašina za uništavanje papira koji seče papir ili karton na tanke trake. Pored ovoga on se može koristiti efikasno i za uništavanje optičkih medijuma kao što su CD/DVD. Što se tiče USB i memorijskih kartica tu je najjednostavniji način fizički ih uništiti, voditi računa da se uništi čip jer se ukoliko on ostane ceo može rekonstruisati podaci. Najveći problem javlja se sa magnetnim hard diskovima jer je brisanje podataka izuzetno komplikovano uraditi a postoje i komercijalni alati koji mogu vratiti podatke čak i posle 8 formata diska. Naravno da postoje i rešenje za vojsku koja to mogu raditi mnogo više desetina puta od navedenog. Jedini pouzdan način jeste da se hard disk fizički uništi čekićem (što uopšte nije tako lako jer je dosta čvrst i potrebna je snaga za ovo) ili bušilicom tako što ga probušite nekoliko puta. Ovakav disk više neće biti upotrebljiv pa je potrebo zameniti ga novim. Postoji još jedno rešenje u vidu jakog elektromagneta koji ako je dovoljne snage potrebno je samo ga aktivirati u blizini hard diska i on će biti u potpunosti razmagnetisan i neće biti mogućnosti vraćanja podataka. Ono što predstavlja trenutno najveći problem jeste šta sa Cloud-om. Brisanjem podataka ne znači da se podaci stvarno brišu i da ne postoji mogućnost vraćanja. Moguće je čak i da se svi ti obrisani podaci čuvaju na nekom skrivenom mestu za korisnika koji se koristi za povratak obrisanih fajlova ako je korisnik nešto obrisao greškom. Takođe i oni sami imaju na svojim serverima hard diskove pa sve što smo pričali na tu temu može se i ovde iskoristiti. Primer ovoga jeste društvena mreža Facebook koja čuva sve što ste ikada postavili. Ako ste obrisali neku sliku recimo vi smatrate da je to trajno obrisano međutim to nije slučaj jer se na ovoj mreži fizički ništa ne briše nikada. Postoji opcija kojom  možete izvući sve podatke koje imaju o vama i to vas može iznenaditi kada vidite izveštaj na nekoliko strana o svemu kao i neki postovi i slike koje ste obrisali pre nekoliko godina.

Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo skrenem pažnju na to kako radimo sa poslovnim i ličnim podacima koji su danas najvrednija imovina na tržištu i sa kojim bi trebalo postupati na pravi način.

Kako antivirus proizvodi mogu ugroziti privatnost

Pre 20-tak godina veliki broj korisnika na svojim tada popularnim desktop računarima uopšte nije imalo instalirano nikakvo antivirusno rešenje. Tada je internet još uvek bio retkost a i nije bilo toliko različitih vrsta virusa koji su napadali tadašnje operativne sisteme. U ovom postu ću pokušati da dam kratak istorijat antivirusa i da ukažem na problem curenje osetljivih podataka.

Kako je sve počelo?
Ako se pitate kada je sve počelo i kada je nastao prvi računarski virus to je bilo još početkom 80-tih godina. Naime zabeleženo je da je prvi virus koji je ikada napisan nastao 1981 godine. Zanimljivo je da je ovaj virus napisan za Apple II računar i poznat je pod imenom Elk Cloner a njegov autor je bio Richard Skrenta. Međutim ovaj virus nikada nije bio "na slobodi". Pod ovim pojmom se podrazumeva da je on bio isključivo testiran u laboratorijskim uslovima i nikada nije pušten van tog okruženja. Prvi virus koji je bio "na slobodi" odnosno koji se nije testirao samo u kontrolisanom okruženju jeste napisan 1986 godine. Ovaj virus je poznat po nazivom Brain a poznat je još i pod imenom  “Brain boot sector” i napisan je za IBM kompatibilne računare a napisala su ga dva brata iz Pakistana sa prezimenom Alvi. Sve što danas imamo nastalo je iz ovako skromnih početaka a kako je reagovala antivirus zajednica videćemo u nastavku.

Kada je nastao prvi antivirus?
Vrlo brzo posle pojave prvih virusa pojavio se i prvi program za uklanjanje 1987 godine pod nazivom Bernd Fix. Takođe ove iste godine pojavio se i G Data antivirus za Atari ST računare. Prvi antivirusi imali su isključivo mogućnost da rade detekciju i uklanjnje poznatih virusa. To znači da on zapravo ima bazu sa potpisima (singature) poznatih virusa i ukoliko se određeni fajl poklapa sa potpisom softver pretpostavlja da je fajl inficiran i o tome obaveštava korisnika. Međutim dešavalo se da određenim tehnikama pisci virusa mogu da prevare ovakav mehanizam prevare pa je sam antivirus softver evoluirao u nešto što se bazira na heuristici. To znači da iako se ne poklapa fajl sa postojećim poznatim virusima u bazi softver može na osnovu nekih ponašanja samog fajla koji odstupa od normalnog da ga proglasi virusom i detekciju prikaže korisniku. Prvi ovakvi antivirusi nastali su već 1987 godine a to su Flushot Plus koji je napisao Ross Greenberg i Anti4us koji je napisao Erwin Lanting. Odmah nakon toga 1988 godine startovala je mail lista VIRUS-L gde se diskutovalo o virusima i načinima uklanjanja. Neki od istaknutih članova iz ove liste uskoro su lansirali svoja komercijalna rešenja a prvi su bili John McAfee i Eugene Kaspersky. Tek nekoliko godina posle navedenih događaja a ako hoćemo baš precizno 1990 godine Symantec je na tržište plasirao svoj prvi antivirus pod nazivom Norton Antivirus koji je stekao veliku popularnost među korisnicima.

Kako su se dalje razvijali antivirusi?
Pojavom interneta sve se promenilo od načina širenja virusa pa do načina rada antivirus softvera. Pojavili su se online skeneri koji su omogućili da se bez instalacije antivirus softvera izvrši provera fajla ili foldera. Takođe još jedna stvar koja je nešto novijeg datuma jesu cloud-based antivirus rešenja koja koriste napredne tennike koje zapravo i jesu najveći problem za privatnost podataka korisnika i o tome ću detaljnije u nastavku posta.

Gde se zapravo krije problem?
Problem se javio upravo korišćenjem cloud-based antivirus rešenja. Zapravo i malo pre toga. Jedan od veoma poznatih sajtova VirusTotal gde možete zapravo da proverite bilo koji fajl je predstavnik multiskener rešenja. Ovaj projekat je pokrenut 2004 godine od strane Španske security kompanije Hispasec Sistemas. Zapravo kada odete na ovaj sajt prvo što morate uraditi jeste da uradite upload fajla koji želite da proverite a onda se taj fajl testira kroz nekoliko različitih antivirusnih skenera. Upravo tu se krije najveći poblem jer se postavlja pitanje šta se dalje dešava sa tim fajlom. VirusTotal kaže da se ovaj fajl deli isključivo sa njihovim partnerskim security kompanijama i to isključivo u cilju povećanja opšteg stanja bezbednosti. Međutim da li je to tako videćemo u nastavku kao i to da li je ovo potpuno besplatan servis. Ovde želim da naglasim da cilj teksta nije na bilo koji način umanjivaje značaja ovog servisa koji stvarno može biti veoma koristan.

Slučaj Carbon Black
Početkom avgusta meseca ove godine security istraživači kompanije DirectDefense napisali su blog o detaljima vezanim za curenje podataka kroz rešenje Cb Response kompanije Carbon Black. Naime radi se o tome da ovaj alat koji se instalira na računar automatski deli informacije sa sajtom VirusTotal kako bi unapredio zaštitu. Međutim istraživači su uspeli da pronađu veliki broj Cloud ključeva, App store ključeva, internih korisničkih imena i lozinki, korisničkih podataka i interno razvijenih aplikacije uključujući razvijene algoritme i poslovne tajne nekoliko kompanija sa Fortune 1000 liste. Za većinu nađenih stvari po njihovim tvrdnjama jeste kriv mehanizam koji sumnjive fajlove šalje u snadbox rešenje odnosno razmenjuje sa sajtom VirusTotal. Ono o čemu ovde izuzetno treba voditi računa pogotovo u poslovnom okruženju jeste koji su to podaci koji se šalji i o kojoj količini podataka je zapravo reč.

Preporuka za zaštitu poverljivih podataka
Ukoliko koristite CB Response ili neki slično bilo bi dobro pokušati utvrditi koji se tačno podaci prikupljaju i šta se sa njima dalje radi, pogotovo ako za to nije potrebna dozvola korisnika. Druga stvar koja je bitna jeste isključiti opciju cloud uploada ako je to moguće u samom softveru. Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo skrenem pažnju poslovnih korisnika na opasnost koja nije dovoljno poznata širem krugu i da će ovo biti bar od neke koristi.

Kako nas špijuniraju kroz različite aplikacije i uređaje

Često čitamo u vestima da se pojavio novi propust koji omogućava hakerima da špijuniraju korisnike Windows-a, Apple OS-a ili Androida. Kako to sve funkcioniše i na šta sve pristajemo kad izaberemo ono standardno "I agree" prilikom instalacije određenih aplikacija na računar, tablet ili pametni telefon pokušaću da obradim u ovom postu kao i to da ukažem na neke neobične uređaje koji se mogu iskoristiti kao i to ko nas i na koji način može špijunirati.

Državni organi (BIA, VBA)

Jedna vrsta špijuniranja je vezana za državne organe što su u Srbiji BIA i VBA i koji koriste specijalne programe za ovu namenu. Ovog se ne bi trebalo plašiti jer ako ne radimo ništa ilegalno nema potrebe za panikom zbog toga što neko može da presretne vaše poruke, razgovore i video pozive.

Da je ovo tačno potvrđuje vest iz sredine 2015 godine o hakovanju italijanske kompanije Hacking Team koja je proizvođač profesionalnog alata za špijuniranje. Naime došlo je do preuzimanja 400GB podataka, uključujući interna dokumenta kompanije, liste klijenata kao i izvorni kod same aplikacije.

Od nama zanimljivih klijenata tu su BIA, VBA i Ministarstvo odbrane čije prepiske datiraju od 2011. godine.

BIA je sa Hacking Teamom pregovarala oko kupovine sistema za daljinsku kontrolu (Remote Control System). Takođe je objavljena i prepiska direktorke privatne beogradske firme Teri Engineering koja za svog klijenta navodi Vojno-bezbednosnu agenciju Srbije i u kojoj se vidi da je VBA dobila sistem na testiranje. Međutim nakon testiranja VBA je ipak odlučila da uzme konkurentski proizvod FinSpy kompanije “Gamma International GmbH” sa sedištem u Minhenu.

Radi se konkretno o alatu FinFisher koji omogućavaju praćenje komunikacije putem mejlova, različitih četova i Skajpa, nadgledanje u realnom vremenu preko veb-kamere i mikrofona, preuzimanje podataka sa hard-diska, kao i lociranje korisnika.

Hakeri i proizvođači aplikacija

Druga mnogo ozbiljnija stvar jeste špijuniranje od strane hakera ili kompanija koje su proizvođači određenih aplikacija i koje to rade primarno zbog marketinga, a možda i zbog toga što "neko" to od njih traži.

Ovde se pre svega misli na različite obaveštajne agencije odnosno na prvom mestu NSA.
Takođe još jedna od stvari koja je ovde izuzetno bitna jeste Wi-Fi mreža koja je izuzetno podložna špijuniranju od strane trećih lica zbog same prirode prostiranja signala kroz vazduh.

Veliki broj dokumenata koje je objavio Wikileaks pokazuju da postoji veliki broj malignih programa koji omogućavaju da se iskoristi nepoznati propust poznat kao "zero day" na različitim operativnim sistemima.

U poslednje vreme možemo videti i da čak i Linux operativni sistem nije pošteđen iako je on najređe na meti hakera.

Naravno za očekivati je da je najveći broj ovakvih malvera napisan za Android i jedan od poslednjih je u mogućnosti da špijunira većina aplikacija a među njima i Skype, Telegram, Viber i Whatsapp koji važe za sigurne zbog primenjenog šifrovanja odnosno enkripcije.

Ovde je takođe bitno napomenuti i da veliki broj aplikacija za pametne telefone imaju dozvole koje im uopšte nisu potrebne, a iz kog razloga su zahtevane prilikom instalacija aplikacije postavlja se pitanje.

Share fondacija je uradila istraživanje i može se videti na infografiku na šta sve pristajemo čekiravši “I agree” na šest najpopularnijih aplikacija za smart telefone.

Spravice za špijuniranje

U filmovima o tajnom agentu 007 smo imali prilike da vidimo različite tehnološke spravice za špijuniranje međutim postoji i mnogo toga na šta običan korisnik nikad ne bi pomislio. Jedna od prvih stvari koja nikome ne pada na pamet jeste web kamera koju skoro svi imamo i koja je uglavnom uključena.

Dokazano je da hakeri mogu aktivirati kameru čak i tako da ne svetli indikator koji pokazuje da kamera radi. Na nekim računarima nije moguće fizički isključiti web kameru ali zato svakako možete preko nje prelepiti neprovidnu traku i to će biti dovoljno (ovo možete videti često na konferencijama gde su profesionalci iz oblasti IT bezbednosti u primeni).

Još jedna stvar jesu mikrofoni koji se lako mogu koristiti kao sprava za prisluškivanje ali ne samo mikrofoni već i slušalice koje se lako mogu invertovati da rade kao mikrofon (ovo znači slušalice isključite kada ih ne koristite).

Međutim ovo nije sve, pored ovoga za špijuniranje se može koristiti i vaš televizor (više o ovome možete pročitati u postu koji je ranije objavljen). Osim televizora još jedna zanimljiva stvar jeste igračka u vidu lutke "My Friend Cayla" koja u sebi ima opremu gde roditelji mogu da prisluškuju svoju decu, a konekcija se ostvaruje na bazi PIN koda koga hakeri mogu lako razbiti.

Na ovaj način neko treće lice može preuzeti kontrolu i slušati šta se dešava u okolini lutke. Inače u lutku je ugrađen izuzetno jak mikrofon koji hvata dosta veliki radijus i nezvanično je objavljeno da je u USA pokrenuto nekoliko razvoda zbog toga što su muževi na ovaj način špijunirali svoje žene.

I na kraju nešto što većina običnih ljudi nikada ne bi očekivala, a radi se o pametnom usisivaču pod nazivom Roomba koji proizvodi kompanija iRobot koji može sam da usisava kuću i da izbegava prepreke.

Dokazano je da ovaj usisivač snima unutrašnjost prostora koji usisava i to ne samo pod već i sve okolo. Verovatno je neko mislio da na osnovu nameštaja, slika ili ko zna čega koristi ovo za marketing.

Međutim brzo se podigla galama oko ovoga i CEO kompanije iRobot je izjavio za ZDNet da podaci prikupljeni na ovaj način nikada neće biti prodavani trećim licima, ali se opet postavlja pitanje čemu onda takav vid prikupljanja podataka.

Nadam se da ovim postom nisam uneo nepotrebnu paranoju već da sam vas samo malo podstakao da razmislite o svemu i da eventualno preduzmete neke mere kako bi onemogućili nepotrebno prikupljanje podataka o vama.