Botovi i njihov uticaj na društvenim mrežama

Posle jednog događaja koji se desio prošle nedelje, a tiče se botova na twitter mreži o čemu će biti reči kasnije u postu, rešio sam da ovim postom malo pojasnim kako se oni koriste i za koje namene, kako bi čitaocima približio problematiku koja možda nije poznata širem krugu.

Šta je bio događaj koji me je naveo da pišem o ovome?

Poznati novinar i istraživač u oblasti sajber bezbednosti Brian Krebs je na svom blogu 30. avgusta objavio post u kome je pisao o tome kako je za jedan dan sakupio 12.500 novih pratioca objavljivanjem samo jednog posta u kome je spominjao ruskog predsednika Vladimira Putina. Većina tih novih pratioca su nalozi koji imaju nula ili mali broj pratioca na twitter mreži, kao i to da imaju izuzetno mali broj objava, odnosno tvitova (tvit je poruka od maksimalno 120 karaktera). Kasnijom istragom ustanovljeno je da postoji mreža botova koja se automatski aktivira na osnovu nekih parametara, što je u ovom slučaju bilo pominjanje ruskog predsednika i automatski šalje veliki broj poruka, vezanih u ovom slučaju za poruke predsedničkog kandidata i sadašnjeg predsednika USA Donalda Trampa. Ovo je potvrdilo još nekoliko istraživača, a među njima i Joseph Cox, koji je pisao za Daily Beast i Ben Nimmo koji je pisao za DFRLab. Njih dvojica su takođe imali sličnu situaciju i pominjanjem imena Vladimira Putina ista stvar se desila i sa njihovim twitter nalozima. Ovo je samo jedna strana priče koja je okrenuta na stranu USA, međutim nije nikakva tajna da i oni koriste botovanje i to je bilo vidljivo za vreme predsedničke kampanje kada je na svaku objavu na zvaničnom nalogu Donalda Trumpa automatski veliki broj botova (preko 7 miliona) retvitovao isti post u roku od par sekundi. Sve ovo dovodi do razmišljanja o tome koliko je stvarno moguće uticati na javno mnjenje i na rezultate izbora recimo. Moje mišljenje je da je moguće i to značajno ovim metodama izmeniti stav javnog mnjenja. A sada idemo redom da vidimo za početak šta su zapravo botovi i kako funkcionišu.

Šta su, ko su i kako funkckionišu botovi?

Sa tehničke strane gledano, bot je skraćeni naziv za softverskog robota, odnosno inteligentnog softverskog agenta, koji često uključuju elemente veštačke inteligencije. U širem smislu, botovi su armija koja svojim komentarima na društvenim mrežama zavarava javno mnjenje, jer im je naređeno da svojim komentarima stvore utisak da je ceo svet opredeljen i da podržava njihovo mišljenje, koje ustvari nije lično, nego ciljano. Ovaj fenomen je rasprostranjen uglavnom u cilju promovisanja političkih ideja i stranačkih ličnosti. Stranke uveliko koriste taj vid propagande, koji je dobro oranizovan i važan instrument u kampanjama, koji treba da promoviše, uništi ili ismeje određenu ideju ili ličnost sa utiskom da je u pitanju mišljenje običnog građanina.

Jedan od najvećih doprinosa političkih stranaka, ako ništa drugo, svakako jeste u poslednjih nekoliko godina dovođenje tzv. botovanja gotovo do savršenstva. Ovde je bitno napomenuti da kvalitetno botovanje podrazumeva širok dijapazon, od štancovanja naručenih komentara na internetu, do masovnog uključivanja "stranačkih vojnika" u televizijske i radio emisije, kad god gostuje neko od partijskih funkcionera. Političari naravno odbacuju tvrdnje da oni na taj način utiču na kreiranje javnog mnjenja, te da su važan deo njihove partijske mašinerije i sami botovi. Vrlo je zanimljivo da se na internetu lako mogu naći uputstva za botovanje određenih političkih stranaka, u kojima se piše o tome kako izabrati ime (Nickname), kao i to kakav komentar treba da bude u smislu sadržaja.

Zaključak i teme za razmišljanje

Želim da istaknem da botovanja, osim u politici, ima i u drugim sferama, kao na primer kod alternativnih metoda lečenja, protivljenja vakcinaciji, prodaji određenih proizvoda i slično. Na raznim skupovima koji se bave ovom problematikom zaključeno je da je botovanje, kao fenomen na društvenim mrežama u kojem anonimni zastupnici određene politike, ideologije, kompanije, zavaravaju javno mnjenje, zapravo zloupotreba i nedemokratska tekovina i da se kao takva mora sankcionisati. Takođe još jedna stvar o kojoj se uglavnom priča jeste da ako već ovako nešto postoji, mora se na neki način regulisati i kontrolisati upotreba ovakve tehnologije i metoda jer se zapravo radi o prevari javnog mnjenja. Ono što još predstavlja dodatnu zanimljivost jesu Wikipedia botovi koji su mali skriptovi napisani u jeziku python (pywikipediabot), koji mogu automatski menjati sadržaj stranica i kreirati nove u cilju manipulacije.

Čuvanje i uništavanje podataka

Danas u doba informatičke revolucije imamo izuzetno veliku količinu poslovnih podataka koje se nalaze u kompanijama. Nova sredstva za obradu podataka i internet su donela velike promene u načinu čuvanja i rada sa poslovnim podacima. Jedan od velikih problema predstavljaju velike kompanije sa dužom istorijom poslovanja koja posluju na tržištu duže nego što su računari ušli u svakodnevno poslovanje. Ovakve kompanije imaju osim podataka koji se digitalno čuvaju na računarima i velike arhive papirnih dokumenata o kojima je potrebno takođe voditi računa iz aspekta bezbednosti. Ovaj post ima za cilj da upozori na mogućnosti zloupotrebe poslovnih podataka i daje smernice kako ih sprečiti.

Kako je to nekad davno bilo?
Pre pojave računara sve se nalazilo na papiru. Danas kada uđemo u neku državnu instituciju ili veliku firmu sa dužom istorijom poslovanja možemo videti prostorije arhiva koje su pune registratora i kutija sa datumima i raznim drugim oznakama godine i meseca od kada potiču što je bilo nekada veoma značajno zbog pretrage i pronalaženja. Ono što je bitno jeste da iako su ovo stari podaci veoma je moguće da se tu nalaze podaci koji su i danas veoma osetljivi i koji ne bi trebalo da budu nikome dostupni osim ovlašćenih lica.

Kako je izgledala evolucija čuvanja podataka?
Posle uvođenja prvih računara prvi način na koji su se čuvali i obrađivali podaci jesu bušene kartice (punched cards) koje su bili prvi medijum za skladištenje podataka. Zbog male količine podataka koji su se mogli na ovaj način obrađivati i čuvati vrlo brzo došlo je do evolucije i pojavile su se magnetne trake. U početku to su bile ogromni kolutovi koji su se kao kalemovi montirali na nosače koji su radili sa njima. Ovakve trake u nešto izmenjenom obliku možemo i danas videti u nekim centrima za čuvanje podataka jer su vrlo jeftini i mogu čuvati izuzetno veliku količinu podataka. Međutim zbog toga što su izuzetno spori i i što je potrebno ručno premotavati trake kao i zbog toga što je potrebno periodično vršiti prepisivanje podataka zbog toga što je u pitanju magnetni medijum koji vremenom može dovesti do razmagnetisanja i samim tim gubljenja podataka pojavili su se Hard diskovi (HDD), koji predstavljaju preteču onoga što svi danas imamo u našim računarima. To su u početku bili magnetni diskovi koji su doneli izuzetno veliku brzinu kada su se pojavili ali pored toga i veliku brzinu čitanja i pisanja. Oni su se vremenom razvijali i najviše se radilo na kapacitetu ovakvih  uređaja što se godišnje eksponencijalno povećavala. Međutim ovakav hard disk vrlo brzo je postao usko grlo i moralo se raditi na brzini što je i urađeno i pojavili su se solid-state drive (SSD) diskovi koji su mnogostruko brži. Još jedna stvar o kojoj je potrebno ovde pričati jeste Cloud. Postoji trend prebacivanje sve veće količine poslovnih podataka na Cloud rešenja. Ovo je dobro iz aspekta dostupnosti jer možete pristupati sa različitih lokacija a i što se tiče brige i tim podacima to je na ovaj način prebačeno na Cloud provajdera i kompanija ne treba da brine o tome. Ovde se naravno postavlja pitanje pristupa tim podacima pa određene kompanije pogotovo iz finansijskog sektora ne pristaju na to da svoje podatke prebace na Cloud. Na osnovu svega iznesenog želim da ovde samo napomenem da je potrebno voditi računa o čuvanju i uništavanju podataka na:
- papiru
- svim vrstama memorijskih medijuma (busene kartice, magnetne trake, diskete (koje sam ovde namerno preskočio zbog malog kapaciteta za čuvanje poslovnih podataka), hard diskovi svih vrsta, USB, memorijske kartice, CD/DVD).
- mrežne lokacije kao što su SAN i Cloud

Kako uništavamo podatke?
U zavisnosti od tipa podataka treba voditi računa i o tome kako se uništavaju podaci koji nam više nisu potrebni. Za papire to se uglavnom radi uništavanjem u uređaju poznatom kao šreder odnosno mašina za uništavanje papira koji seče papir ili karton na tanke trake. Pored ovoga on se može koristiti efikasno i za uništavanje optičkih medijuma kao što su CD/DVD. Što se tiče USB i memorijskih kartica tu je najjednostavniji način fizički ih uništiti, voditi računa da se uništi čip jer se ukoliko on ostane ceo može rekonstruisati podaci. Najveći problem javlja se sa magnetnim hard diskovima jer je brisanje podataka izuzetno komplikovano uraditi a postoje i komercijalni alati koji mogu vratiti podatke čak i posle 8 formata diska. Naravno da postoje i rešenje za vojsku koja to mogu raditi mnogo više desetina puta od navedenog. Jedini pouzdan način jeste da se hard disk fizički uništi čekićem (što uopšte nije tako lako jer je dosta čvrst i potrebna je snaga za ovo) ili bušilicom tako što ga probušite nekoliko puta. Ovakav disk više neće biti upotrebljiv pa je potrebo zameniti ga novim. Postoji još jedno rešenje u vidu jakog elektromagneta koji ako je dovoljne snage potrebno je samo ga aktivirati u blizini hard diska i on će biti u potpunosti razmagnetisan i neće biti mogućnosti vraćanja podataka. Ono što predstavlja trenutno najveći problem jeste šta sa Cloud-om. Brisanjem podataka ne znači da se podaci stvarno brišu i da ne postoji mogućnost vraćanja. Moguće je čak i da se svi ti obrisani podaci čuvaju na nekom skrivenom mestu za korisnika koji se koristi za povratak obrisanih fajlova ako je korisnik nešto obrisao greškom. Takođe i oni sami imaju na svojim serverima hard diskove pa sve što smo pričali na tu temu može se i ovde iskoristiti. Primer ovoga jeste društvena mreža Facebook koja čuva sve što ste ikada postavili. Ako ste obrisali neku sliku recimo vi smatrate da je to trajno obrisano međutim to nije slučaj jer se na ovoj mreži fizički ništa ne briše nikada. Postoji opcija kojom  možete izvući sve podatke koje imaju o vama i to vas može iznenaditi kada vidite izveštaj na nekoliko strana o svemu kao i neki postovi i slike koje ste obrisali pre nekoliko godina.

Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo skrenem pažnju na to kako radimo sa poslovnim i ličnim podacima koji su danas najvrednija imovina na tržištu i sa kojim bi trebalo postupati na pravi način.

Kako antivirus proizvodi mogu ugroziti privatnost

Pre 20-tak godina veliki broj korisnika na svojim tada popularnim desktop računarima uopšte nije imalo instalirano nikakvo antivirusno rešenje. Tada je internet još uvek bio retkost a i nije bilo toliko različitih vrsta virusa koji su napadali tadašnje operativne sisteme. U ovom postu ću pokušati da dam kratak istorijat antivirusa i da ukažem na problem curenje osetljivih podataka.

Kako je sve počelo?
Ako se pitate kada je sve počelo i kada je nastao prvi računarski virus to je bilo još početkom 80-tih godina. Naime zabeleženo je da je prvi virus koji je ikada napisan nastao 1981 godine. Zanimljivo je da je ovaj virus napisan za Apple II računar i poznat je pod imenom Elk Cloner a njegov autor je bio Richard Skrenta. Međutim ovaj virus nikada nije bio "na slobodi". Pod ovim pojmom se podrazumeva da je on bio isključivo testiran u laboratorijskim uslovima i nikada nije pušten van tog okruženja. Prvi virus koji je bio "na slobodi" odnosno koji se nije testirao samo u kontrolisanom okruženju jeste napisan 1986 godine. Ovaj virus je poznat po nazivom Brain a poznat je još i pod imenom  “Brain boot sector” i napisan je za IBM kompatibilne računare a napisala su ga dva brata iz Pakistana sa prezimenom Alvi. Sve što danas imamo nastalo je iz ovako skromnih početaka a kako je reagovala antivirus zajednica videćemo u nastavku.

Kada je nastao prvi antivirus?
Vrlo brzo posle pojave prvih virusa pojavio se i prvi program za uklanjanje 1987 godine pod nazivom Bernd Fix. Takođe ove iste godine pojavio se i G Data antivirus za Atari ST računare. Prvi antivirusi imali su isključivo mogućnost da rade detekciju i uklanjnje poznatih virusa. To znači da on zapravo ima bazu sa potpisima (singature) poznatih virusa i ukoliko se određeni fajl poklapa sa potpisom softver pretpostavlja da je fajl inficiran i o tome obaveštava korisnika. Međutim dešavalo se da određenim tehnikama pisci virusa mogu da prevare ovakav mehanizam prevare pa je sam antivirus softver evoluirao u nešto što se bazira na heuristici. To znači da iako se ne poklapa fajl sa postojećim poznatim virusima u bazi softver može na osnovu nekih ponašanja samog fajla koji odstupa od normalnog da ga proglasi virusom i detekciju prikaže korisniku. Prvi ovakvi antivirusi nastali su već 1987 godine a to su Flushot Plus koji je napisao Ross Greenberg i Anti4us koji je napisao Erwin Lanting. Odmah nakon toga 1988 godine startovala je mail lista VIRUS-L gde se diskutovalo o virusima i načinima uklanjanja. Neki od istaknutih članova iz ove liste uskoro su lansirali svoja komercijalna rešenja a prvi su bili John McAfee i Eugene Kaspersky. Tek nekoliko godina posle navedenih događaja a ako hoćemo baš precizno 1990 godine Symantec je na tržište plasirao svoj prvi antivirus pod nazivom Norton Antivirus koji je stekao veliku popularnost među korisnicima.

Kako su se dalje razvijali antivirusi?
Pojavom interneta sve se promenilo od načina širenja virusa pa do načina rada antivirus softvera. Pojavili su se online skeneri koji su omogućili da se bez instalacije antivirus softvera izvrši provera fajla ili foldera. Takođe još jedna stvar koja je nešto novijeg datuma jesu cloud-based antivirus rešenja koja koriste napredne tennike koje zapravo i jesu najveći problem za privatnost podataka korisnika i o tome ću detaljnije u nastavku posta.

Gde se zapravo krije problem?
Problem se javio upravo korišćenjem cloud-based antivirus rešenja. Zapravo i malo pre toga. Jedan od veoma poznatih sajtova VirusTotal gde možete zapravo da proverite bilo koji fajl je predstavnik multiskener rešenja. Ovaj projekat je pokrenut 2004 godine od strane Španske security kompanije Hispasec Sistemas. Zapravo kada odete na ovaj sajt prvo što morate uraditi jeste da uradite upload fajla koji želite da proverite a onda se taj fajl testira kroz nekoliko različitih antivirusnih skenera. Upravo tu se krije najveći poblem jer se postavlja pitanje šta se dalje dešava sa tim fajlom. VirusTotal kaže da se ovaj fajl deli isključivo sa njihovim partnerskim security kompanijama i to isključivo u cilju povećanja opšteg stanja bezbednosti. Međutim da li je to tako videćemo u nastavku kao i to da li je ovo potpuno besplatan servis. Ovde želim da naglasim da cilj teksta nije na bilo koji način umanjivaje značaja ovog servisa koji stvarno može biti veoma koristan.

Slučaj Carbon Black
Početkom avgusta meseca ove godine security istraživači kompanije DirectDefense napisali su blog o detaljima vezanim za curenje podataka kroz rešenje Cb Response kompanije Carbon Black. Naime radi se o tome da ovaj alat koji se instalira na računar automatski deli informacije sa sajtom VirusTotal kako bi unapredio zaštitu. Međutim istraživači su uspeli da pronađu veliki broj Cloud ključeva, App store ključeva, internih korisničkih imena i lozinki, korisničkih podataka i interno razvijenih aplikacije uključujući razvijene algoritme i poslovne tajne nekoliko kompanija sa Fortune 1000 liste. Za većinu nađenih stvari po njihovim tvrdnjama jeste kriv mehanizam koji sumnjive fajlove šalje u snadbox rešenje odnosno razmenjuje sa sajtom VirusTotal. Ono o čemu ovde izuzetno treba voditi računa pogotovo u poslovnom okruženju jeste koji su to podaci koji se šalji i o kojoj količini podataka je zapravo reč.

Preporuka za zaštitu poverljivih podataka
Ukoliko koristite CB Response ili neki slično bilo bi dobro pokušati utvrditi koji se tačno podaci prikupljaju i šta se sa njima dalje radi, pogotovo ako za to nije potrebna dozvola korisnika. Druga stvar koja je bitna jeste isključiti opciju cloud uploada ako je to moguće u samom softveru. Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo skrenem pažnju poslovnih korisnika na opasnost koja nije dovoljno poznata širem krugu i da će ovo biti bar od neke koristi.

Kako nas špijuniraju kroz različite aplikacije i uređaje

Često čitamo u vestima da se pojavio novi propust koji omogućava hakerima da špijuniraju korisnike Windows-a, Apple OS-a ili Androida. Kako to sve funkcioniše i na šta sve pristajemo kad izaberemo ono standardno "I agree" prilikom instalacije određenih aplikacija na računar, tablet ili pametni telefon pokušaću da obradim u ovom postu kao i to da ukažem na neke neobične uređaje koji se mogu iskoristiti kao i to ko nas i na koji način može špijunirati.

Državni organi (BIA, VBA)

Jedna vrsta špijuniranja je vezana za državne organe što su u Srbiji BIA i VBA i koji koriste specijalne programe za ovu namenu. Ovog se ne bi trebalo plašiti jer ako ne radimo ništa ilegalno nema potrebe za panikom zbog toga što neko može da presretne vaše poruke, razgovore i video pozive.

Da je ovo tačno potvrđuje vest iz sredine 2015 godine o hakovanju italijanske kompanije Hacking Team koja je proizvođač profesionalnog alata za špijuniranje. Naime došlo je do preuzimanja 400GB podataka, uključujući interna dokumenta kompanije, liste klijenata kao i izvorni kod same aplikacije.

Od nama zanimljivih klijenata tu su BIA, VBA i Ministarstvo odbrane čije prepiske datiraju od 2011. godine.

BIA je sa Hacking Teamom pregovarala oko kupovine sistema za daljinsku kontrolu (Remote Control System). Takođe je objavljena i prepiska direktorke privatne beogradske firme Teri Engineering koja za svog klijenta navodi Vojno-bezbednosnu agenciju Srbije i u kojoj se vidi da je VBA dobila sistem na testiranje. Međutim nakon testiranja VBA je ipak odlučila da uzme konkurentski proizvod FinSpy kompanije “Gamma International GmbH” sa sedištem u Minhenu.

Radi se konkretno o alatu FinFisher koji omogućavaju praćenje komunikacije putem mejlova, različitih četova i Skajpa, nadgledanje u realnom vremenu preko veb-kamere i mikrofona, preuzimanje podataka sa hard-diska, kao i lociranje korisnika.

Hakeri i proizvođači aplikacija

Druga mnogo ozbiljnija stvar jeste špijuniranje od strane hakera ili kompanija koje su proizvođači određenih aplikacija i koje to rade primarno zbog marketinga, a možda i zbog toga što "neko" to od njih traži.

Ovde se pre svega misli na različite obaveštajne agencije odnosno na prvom mestu NSA.
Takođe još jedna od stvari koja je ovde izuzetno bitna jeste Wi-Fi mreža koja je izuzetno podložna špijuniranju od strane trećih lica zbog same prirode prostiranja signala kroz vazduh.

Veliki broj dokumenata koje je objavio Wikileaks pokazuju da postoji veliki broj malignih programa koji omogućavaju da se iskoristi nepoznati propust poznat kao "zero day" na različitim operativnim sistemima.

U poslednje vreme možemo videti i da čak i Linux operativni sistem nije pošteđen iako je on najređe na meti hakera.

Naravno za očekivati je da je najveći broj ovakvih malvera napisan za Android i jedan od poslednjih je u mogućnosti da špijunira većina aplikacija a među njima i Skype, Telegram, Viber i Whatsapp koji važe za sigurne zbog primenjenog šifrovanja odnosno enkripcije.

Ovde je takođe bitno napomenuti i da veliki broj aplikacija za pametne telefone imaju dozvole koje im uopšte nisu potrebne, a iz kog razloga su zahtevane prilikom instalacija aplikacije postavlja se pitanje.

Share fondacija je uradila istraživanje i može se videti na infografiku na šta sve pristajemo čekiravši “I agree” na šest najpopularnijih aplikacija za smart telefone.

Spravice za špijuniranje

U filmovima o tajnom agentu 007 smo imali prilike da vidimo različite tehnološke spravice za špijuniranje međutim postoji i mnogo toga na šta običan korisnik nikad ne bi pomislio. Jedna od prvih stvari koja nikome ne pada na pamet jeste web kamera koju skoro svi imamo i koja je uglavnom uključena.

Dokazano je da hakeri mogu aktivirati kameru čak i tako da ne svetli indikator koji pokazuje da kamera radi. Na nekim računarima nije moguće fizički isključiti web kameru ali zato svakako možete preko nje prelepiti neprovidnu traku i to će biti dovoljno (ovo možete videti često na konferencijama gde su profesionalci iz oblasti IT bezbednosti u primeni).

Još jedna stvar jesu mikrofoni koji se lako mogu koristiti kao sprava za prisluškivanje ali ne samo mikrofoni već i slušalice koje se lako mogu invertovati da rade kao mikrofon (ovo znači slušalice isključite kada ih ne koristite).

Međutim ovo nije sve, pored ovoga za špijuniranje se može koristiti i vaš televizor (više o ovome možete pročitati u postu koji je ranije objavljen). Osim televizora još jedna zanimljiva stvar jeste igračka u vidu lutke "My Friend Cayla" koja u sebi ima opremu gde roditelji mogu da prisluškuju svoju decu, a konekcija se ostvaruje na bazi PIN koda koga hakeri mogu lako razbiti.

Na ovaj način neko treće lice može preuzeti kontrolu i slušati šta se dešava u okolini lutke. Inače u lutku je ugrađen izuzetno jak mikrofon koji hvata dosta veliki radijus i nezvanično je objavljeno da je u USA pokrenuto nekoliko razvoda zbog toga što su muževi na ovaj način špijunirali svoje žene.

I na kraju nešto što većina običnih ljudi nikada ne bi očekivala, a radi se o pametnom usisivaču pod nazivom Roomba koji proizvodi kompanija iRobot koji može sam da usisava kuću i da izbegava prepreke.

Dokazano je da ovaj usisivač snima unutrašnjost prostora koji usisava i to ne samo pod već i sve okolo. Verovatno je neko mislio da na osnovu nameštaja, slika ili ko zna čega koristi ovo za marketing.

Međutim brzo se podigla galama oko ovoga i CEO kompanije iRobot je izjavio za ZDNet da podaci prikupljeni na ovaj način nikada neće biti prodavani trećim licima, ali se opet postavlja pitanje čemu onda takav vid prikupljanja podataka.

Nadam se da ovim postom nisam uneo nepotrebnu paranoju već da sam vas samo malo podstakao da razmislite o svemu i da eventualno preduzmete neke mere kako bi onemogućili nepotrebno prikupljanje podataka o vama.

Dilema o ugradnji mikročipova u telo - biohack

Da li se sećate kultnog filma Frankeštajn iz 1931 godine ili novije varijante ovoga u vidu filmova RoboCop i Terminator. Tu smo prvi put videli nešto što se zove biohack gde se u ljudsko telo ubacuju elektronske komponente i ti ljudi postaju nešto što je poznato pod više naziva ali najčešći jeste cyborg. Postavlja se pitanje da li se tu sve završilo na filmskom platnu ili postoji i nastavak svega ovoga u stvarnom životu.
Već duže vremena naučnici razmatraju kako da ugrade mikročip u ljudsko telo i da to ne bude nikakav rizik. Ovako nešto bi nam omogućilo da ne razmišljamo o tome da li ćemo zaboraviti svoju smart karticu ili USB token kada idemo na posao ili u kupovinu. Ovakav sistem bi omogućio da se bez problema logujemo na računar, plaćamo račune, ulazimo u prostorije sa ograničenim pristupom, razmenjujemo podatke rukovanjem i još mnogo drugih stvari. Međutim da li je sve to dobro i koji se rizici pojavljuju u ovom slučaju upravo je tema ovog posta.

Kako je sve počelo?
Prvi slučaj koji je zabeležen jeste kada je pre dve godine jedan haker je ugradio mali NFC čip u levu ruku, između palca i kažiprsta. To je uradio želeći da pokaže rizike biohakovanja. Da to nije bio izolovan slučaj pokazuje i slučaj koji se dogodio krajem iste godine kada je njegov kolega ispod kože ugradio mali NFC čip sa privatnim ključem za svoj Bitcoin novčanik koji mu je omogućio da kupuje u prodavnicama ili da prebacuje novac sa računa na račun samo pomoću ruke.

Za šta se sve biohakovanje može koristiti?
Ovde je potrebno napomenuti da ugradnja određenih elektronskih naprava u ljudsko telo može da bude i potreba i da to bude rešenje nekog nedostatka koji neko ljudsko bice poseduje. Primer ovoga jeste cyborg Neil Harbisson koji je ugradio još davne 2003 godine antenu u svoju glavu koja mu je omogućila da može da vidi boje, doduše antena služi za to da konvertuje boje u zvuke i da on to može da čuje. Pored ovoga već neko vreme se na tržištu mogu naći i medicinski uređaji kao što su insulinska pumpa i defibrilator koji se primenjuje kod pacijenata sa srčanim tegobama. Ovo je svakako više opravdano u odnosu na čip koji bi se koristio za plaćanja recimo i iza ovoga stoje naučnici i lekari koji na ovaj način žele da prevashodo pomognu pacijentima pa samim tim je i ovakav bio biohakovanja mnogo prihvaćeniji od strane ljudi.

Šta kažu kompanije?
Odavno su kompanije počele da prate zaposlene. Sve je počelo sa pametnim telefonima, GPS uređajima koji se mogu nositi ili koji se nalaze u vozilima i koji daju mogućnost firmama da prate kretanje svojih zaposlenih. Međutim da to nije dovoljno i da su neki otišli još mnogo dalje od toga pokazuje slučaj iz 2015 godine kada je Švedska hi-tech kompanija ugradila zaposlenima u kancelarijama RFID čip u šaku koji je omogući da ne mogu da zaborave svoje ključeve od kancelarije ili šifru za fotokopir aparat. Međutim kompanija iz Viskonsina pod nazivom Three Square Market (32M) biće prva američka kompanija koja će ugraditi RFID mikročipove u ruke zaposlenih, da bi pokazala da su RFID implanti bezbedni. Ova kompanija je najavila da će 1. avgusta u saradnji sa švedskom firmom BioHax  International (koja inače stoji iza prethodnog slučaja u švedskoj) ugraditi mikročipove u najmanje 50 zaposlenih u kompaniji. Čipovi će biti ugrađeni ispod kože, između palca i kažiprsta i koristiće NFC tehnologiju koja se koristi i kod beskontaktnih platnih kartica i mobilnih plaćanja, zajedno sa RFID tehnologijom. Ugrađeni čipovi omogućiće zaposlenima u kompaniji da se prijavljuju na računare u kancelarijama, da plaćaju hranu i piće sa automata, da otvaraju vrata, koriste kopir aparate i još mnogo toga. Direktor kompanije Todi Vestbi je rekao da neće biti GPS praćenja zaposlenih a da li će tako stvarno i biti pokazaće vreme.

Šta možemo dalje očekivati?
Ono što je ovde posebno opasno i treba istaći jesu kompanije kao što je Google koji u ovome mogu videti veliku mogućnost praćenja navika i kretanja pojedinaca kao i raznih ličnih podataka. Google glass je zapravo takva tehnologija koja jeste da omogućava da kroz naočare unapredimo svoje kretanje kroz stvarni svet i da smanji jaz između virtualnog i stvarnog sveta ali sa druge strane sve to što vi videti kroz naočare može videti i neko drugi a to je u ovom slučaju naravno Google.
Što se tiče samih čipova postoji i problem ugradnje koji za sada nije bezbolan tako da se dosta radi na tome kako da ti uređaji budu što manji i čak u nekoj varijanti koju naučnici ispituju jeste da se to uradi kroz tetovažu. Jedan od najpoznatijih biohakera jeste šveđanin Hannes Sjoblad koji organizuje nešto što on naziva implant party i gde ljudi dobrovoljno žele da ugrade implante. Kaže da je to počela sa malim brojem od 8 entizijasta dok sada bude po grupi i njih 100.

Koje sve opasnosti postoje?
Osim mogućnosti stalnog praćenja osobe od strane nekoga postoje i problemi vezani za sigurnost medicinskih uređaja jer oni koriste dosta nesigurne protokole za komunikaciju kao i to da pri samom razvoju ovakvih uređaja niko nije razmišljao o bezbednosnim mehanizmima zaštite od hakera. Do sada su naučnici testirali ovakve uređaje i videli da postoje ozbiljni sigurnosni problemi, dokazali su da se može poslati mnogo veća doza insulina kod insulinske pumpe i mnogo jači elektro signal kod defibrilatora nego što je uobičajeno što bi moglo lako dovesti do smrti pacijenta. Na svu sreću ovo je rađena samo u laboratorijskim uslovima i sa uređajima koji su bili van tela pacijenta.

Ovim postom želeo sam samo da ukažem na trend koji je trenutno vrlo aktuelan u SAD a tiče se čipovanja zaposlenih u hi-tech kompanijama. Da li ćemo uskoro i kod nas videti ovakve slučajeve vreme će pokazati i da li će na našim ulicama biti cyborg-a nalik na Robocop-a ili će sve to dosta napredovati i postati estetski prihvatljivo i teško za primetiti videćemo uskoro.

Veliki brat zvani Google ili Facebook

Da li je Orvel u svojoj knjizi 1984 dobro predvideo ka kakvoj kontroli idemo ili je to ipak preuveličano i nikada se neće dogoditi pokušaću da malo pišem tome u ovom postu. Ako ste pročitali knjigu koja je postala jedna od najpopularnijih ikada i koja je u to vreme prikazivala kakva je totalitarna kontrola ljudskog bića moguća onda se verovatno sećate uređaja pod nazivom "telekran" koji se nalazio u svakoj kući i na javnim mestima i koji je služio za to da prati kako se ljudi ponašaju i ne samo to već i o čemu razmišljaju. Ovo je u to vreme bilo posebno zanimljivo pogotovo na osnovu kojih parametara bi stvarno bilo moguće ustanoviti da li neko razmišlja na način koji nije dobar za nekoga. Pojavom interneta i velikih igrača kao što su na prvom mestu kompanije kao što su Google, Facebook i Apple sve se to drastično promenilo i moglo bi se reći na neki način pomalo približilo Orvelovoj priči iz knjige 1984.

Šta Google zna o nama?
Ono što je izuzetno bitno na samom početku reći jeste da je danas informacija nešto što ima najveću vrednost na tržištu. Možete videti da Google recimo kupuje kompanije sa po 20 zaposlenih za ogromne i milionske sume i kada to neko pogleda nije mu jasno šta su oni to stvarno platili. Pa reč je upravo o informacijama i podacima klijenata, to je ono što većinu velikih igrača danas zanima.
Google je prvo napravio svoj pretraživač koji je stvarno fenomenalna stvar i omogućava nam da kucanjem reči ili fraza dobijemo u nekoliko delića sekunde rezultate pretrage. Međutim Google takve pretrage čuva o svakom korisniku i to ne samo ako je logovan na neki od njihovih servisa već i na osnovu IP adrese računara i nekih drugih podataka koji se mogu koristiti za profilisanje korisnika. To nije ništa loše jer se takve informacije koriste isključivo za potrebe marketinga i reklamiranja od čega zapravo Google i živi. Ova kompanija je svojim inovativnim modelom poslovanja osvojila čitav svet i infiltrirala se u sve pore kako privatnog tako i poslovnog života u svim delovima sveta. Pošto su shvatili da je to izuzetan metoda zarade onda su polako razvili i svoj pretraživač poznat kao Chrome koji se takođe osim za besplatno surfovanje internetom koristi i za prikupljanje informacija o samom korisniku. Još jedan projekat koji ima isti cilj jeste i društvena mreža Google + koja takođe za cilj ima prikupljanje informacija o pojedincima ili organizacijama.
Sledeća stvar jesu besplatne Google mape koje vam omogućuju sada i usluge potpuno besplatne navigacije do bilo koje lokacije. Međutim to i nije baš toliko besplatno koliko izgleda jer će Google imati informaciju o tome gde ste i kada putovali i kojim putem. Na kraju postoje i usluge Google klauda poznate kao Google Drive koje omogućavaju besplatno čuvanje vaših podataka na njihovim serverima ali i besplatne Google aplikacije koje vam služe za to da menjate postojeće ili kreirate nove dokumente, slike, prezentacije, excel tabele i slično. Ono na čemu se trenutno radi jesu automobili koji sami voze i vozač im nije potreban (više o ovom i bezbednosti ovakvih vozila možete pročitati na jednom od prethodnih postova). Ovde možete računati na to da će Google moći da prikazuje različite rute u odnosu na to koji ugostiteljski objekat više plati za takvu uslugu da se potencijalni kupac usmeri baš u tom pravcu i da mu se na ekranu u automobilu baš pre prolaska pored objekta pojavi primamljiva reklama. Jedna interesantna stvar se pre više godina pojavila na internetu a tiče se slučaja gde je devojka koja je u pretraživač unosila podatke o neki simptomima vezanim za trudnoću dobila na kućnu adresu ponudu održavanja trudnoće od privatne ordinacije i pre nego što je ona potvrdila da je trudna. Od tada se u šali koristi rečenica, Pazite Google zna da ste trudni pre nego što to i vi sami saznate!

Šta Facebook zna o nama?
Za razliku od prethodne priče vezane za kompaniju Google ovde je stvar još komplikovanija što prouzrokuje tip podataka koji su dostupni na ovakvom tipu društvene mreže. Ovo je mreža gde korisnik svoj profil održava sam i dobrovoljno daje svoje lične podatke. Među tim podacima se nalazi sve i svasta ali hajde da pobrojimo neke: adresa stanovanja, broj telefona, datum rođenja, spisak prijatelja, mesta koja smo posetili i koje bio sa nama, sadržaj prepiske sa prijateljima (Chat i poruke), interesovanja, omiljene knjige, sport, filmovi i još gomila drugih podataka koje korisnik dobrovoljno deli na ovoj mreži. Postavlja se pitanje šta će se desiti ako kompanije odluči da ovakvu fenomenalnu bazu podata o korisnicima proda nekom ili ustupi na korišćenje, šta bi sve taj mogao da sazna o nekom pojedincu. Ovde želim da napomenem da strane obaveštajne službe imaju softver koji može automatizovano prikupljati ovakve informacije a tu ubrajam i one koje nisu postavljene da budu javne na vašim profilima. O tome kako provalnici mogu iskoristiti ovu mrežu da bi vas opljačkali možete pročitati u prethodnom postu. Još jedna stvar koju bi trebalo da znate jeste da se slike nikada ne brišu fizički sa FB servera bez obzira da li vi to uradite na svom profilu. Ukoliko želite da dobijete svoj profil onako kako vas vidi kompanije FB kroz svoj API to je moguće i možete biti iznenađeni količinom i tipom informacija koje se čuvaju.

Nisam hteo da ovim postom unesem paranoju ali sam želeo da ipak ljudi shvate da "besplatnog ručka nema" i da ako neko ne plati na mostu platiće ne ćupriji što bi stariji ljudi rekli. Svoje podatke trebalo bi da čuvamo za sebe a ne da ih besplatno delimo na mreži i da samim tim postajemo meta određenih kompanija koje imaju nešto baš nama da ponude. Druga stvar koja je ovde izuzetno opasna a opet se vraćamo na Orvelovu knjigu tiče se toga kako se osoba ponaša. U to vreme kada je knjiga pisana to se moglo eventualno utvrditi na osnovu brzine disanja, otkucaja srca, količine nervoznih pokreta ili eventualno facijalnih ekspresija što je tadašnji uređaj morao da prepozna.

Ono što je danas sasvim sigurno jeste to da Google sigurno zna mnogo više stvari o nama i da na osnovu tih stvari može da nas profiliše na više načina i da nas kategorizuje u određene grupe u zavisnosti od interesovanja i stavova koje zastupamo. Na svu sreću ovo se za sada koristi isključivo za marketinške svrhe ali zamislite šta bi bilo kada bi neko na ovaj način mogao da recimo kao vladajuća politička stranka dobije podatke o bilo kom građaninu i da na osnovu podataka ima predikciju za koga je ili za koga će glasati na izborima recimo. Takođe ovo bi mogao zloupotrebiti i neko ko bi mogao da vas profiliše kao osobu sa određenim zdravstvenim problemom i da vam plasira neki farmaceutski proizvod ili još gore da vam odbije zahtev za kredit ili polisu osiguranja.

Želeo sam da vas ovim postom samo malo podstaknem na razmišljanje i da vas nateram da bar malo razmislite pre nego što nešto objavite na društvenim mrežama ili ukucate u Google pretraživač. Na kraju želim da svima preporučim korišćenje pretraživača DuckDuckGo koji ne prikuplja nikakve podatke o vama što će za početak biti dovoljno a koga više zanima o tome kako da ostane anoniman na mreži jedan od mojih narednih postova će se baviti baš tom temom.

Letovanje i društvene mreže

Danas društvene mreže su ogledalo u kome se reflektuje naš realan život. Ne mora da znači da je to uvek stvarno tako kao što izgleda pa onda često možete videti da vaši prijatelji podele neke lepe fotografije (moguće fotošopovane) gde je sve idealno, od proporcija tela do mesta gde je slikano. To je deo toga da veliki broj ljudi ima potrebu da bude prihvaćen pa onda ako ne može da vodi idealan život u stvarnom svetu onda to bar radi u sajber svetu odnosno na društvenim mrežama.

Međutim činjenica je da dosta ljudi na svoje profile na društvenim mrežama stavlja i stvarne informacije i slike koje mogu dovesti do toga da neko može videti gde se osoba nalazi. To nije nista strašno ako to vide samo vaši prijatelji ali može biti opasno ako to vidi i neko to ne bi trebalo. Tu pre svega na prvom mestu mislim da lopove koji pomno prate razvoj visoke tehnologije, mnogo više nego što običan korisnik može i da zamisli.

Upravo iz tog razloga pošto je uveliko počela sezona godišnjih odmora sam i želeo da kroz ovaj post malo delujem na ponašanje pojedinaca koji na ovaj način mogu ugroziti sebe i svoju imovinu. Potpuno je normalno da svi čitave godine čekamo da dođe tih 10-15 dana kada ćemo se lepo odmoriti i napuniti baterije za dolazeću jesen ali nemojte dozvoliti da Vam zbog sitnica o kojima niste razmišljali sve ovo propadne i još da imate zbog toga veću materijalnu štetu.

Šta može da uzrokuje problem?
Prva stvar koja može da predstavlja problem jeste koju društvenu mrežu koristimo. Različite društvene mreže imaju različita pravila ko sve može da vidi vašu objavu ili sliku. Ovde je posebno obasno ukoliko slike stavljate na Twitter jer je ta mreža takva da vašu objavu može svako da vidi na vremenskoj liniji (poznatoj i kao lajna) bez obzira da li je to vaš prijatelj i poznanik ili nije pa čak nije bitno ni da li ima otvoren nalog na ovoj mreži. Kod Facebook mreže je situacija nešto drugačija i mi tu može da kontrolišemo ko može da vidi objavu. Međutim treba voditi računa da ako neko od vaših prijatelja ostavi komentar na nekoj objavi moguće je da će to videti i njegovi prijatelji pa još ako neko od njih to lajkuje krug onih koji su videli objavi se drastično širi.

Ovde želim da napomenem da u svojoj listi prijatelja treba da imate samo osobe koje znate i u realnom životu je nikada ne možete biti sigurni ko se krije iza nekog od naloga. Posebno kod mladih je "in" da imaju što više prijatelja kako bi bili popularni što se pokazalo kao potpuno pogrešno i veoma je opasno jer se među tim osobama mogu kriti pedofili ili lopovi. Upravo to je bio slučaj se dečakom koji je okačio sliku svog skupog poklona i pored toga snimio i skup Hi-fi sistem i smart TV kako bi se pohvalio ali nije znao da na njegovom iPhone telefonu je automatski uključena opcija geo tagova i da ukoliko neko analizira sliku može doći do tačnih podataka i na Google mapi videti lokaciju i sliku objekta gde je fotografija nastala. Naravno među prijateljima ovog dečaka bio je i njegov vršnjak čiji je otac vrhunsku pljačkaš koji je to iskoristio i ispraznio kuću dok nije nikoga bilo u njoj.

Šta raditi a šta ne raditi?
Kao što u realnom životu pre polaska na put je uobičajeno da ostavimo delimično podignute roletne i poneko upaljeno svetlo kako bismo sakrili činjenicu da u objektu trenutno nema nikoga i kako ne bi privukli "nezvane" goste. Slično bi se treblo ponašati i na društvenim mrežama odnosno u sajber prostoru samo sto se ovde koriste druge metode:
1. Izbegavajte da se čekirate na određenim mestima na Fecebook-u
Ovo je izuzetno opasno jer neko može u realnom vremenu da vidi gde se trenutno nalazite, u kom gradu, možda i u kom objektu i samim tim da zna da niste u svom stanu ili kući ili da vam je auto možda duže parkiran ispred stana ili na ulici što može iskoristiti za pljačku. Ovu opciju obavezno koristite samo u situacijama kada mislite da je primereno a ne kada želite da se pohvalite da ste u luksuznom hotelu nekog egzotičnog letovališta i kao bi to vaši prijatelji trebalo da vide.
2. Slike sa letovanje objavljujte tek posle povratka kući 
Uopšte nije bitno da li ćete svoje fotografije koje ste sa velikim trudom napravili i koje su savršene neko videti 10 ili 15 dana pre ili posle. Preporuka je da slike stavljate tek posle povratka kući jer se na slikama mogu videti možda i članovi vaše porodice koji sa vama zajedno na letovanju i ako neko dobro poznaje porodicu može da zaključi da li je neko ostao u stanu ili kući. Takođe trebalo bi voditi računa o geo tagovima jer veliki broj aparata ima opciju automatsku uključenu pa onda neko može nekim alatom da pročita podatke i da vidi gde je fotografija tačno napravljena. Takođe podrazumeva se da ne treba  ni vi da ručno upisujete gde je slika napravljena pošto i ta opcija postoji. Još jedna stvar koja je vrlo važna a vezana je za slike na mreži Facebook je da se ne ostavlja podešavanje pristupa na Public već da se to obavezno promeni kako bi se koliko toliko moglo kontrolisati ko će moći da vidi sliku, ovde opet napominjem da zavisno od društvene mreže ovde se mogu dosta razlikovati opcije i način njihovog funkcionisanja.
3. Vodite računa o intenzitetu objavljivanja odnosno broju postova
Ono što nikako ne bi bilo dobro jeste da profil na društvenoj mreži koristiti na nestandardan način za vreme letovanja. To bi značilo da recimo ako objavljujete dnevno jedan ili više postova ne bi trebalo da za tih 10 dana odmora ne objavite ni jedan post jer to može biti indikator da ste na putu. Trebalo bi voditi računa o tome pa ako niste sigurni da li ćete imati pristup internetu i da li ćete uopšte sa sobom nositi svoj tablet ili laptop postoji i opcija da se na nekim društvenim mrežama postavi vreme kada će se automatski objaviti nešto. Ako društvena mreža i nema ovu opciju postoje dodatni programi i sajtovi koji omogućavaju da se ovo radi automatski po predefinisanom redosledu i vremenima. Možete ovo podesiti pre polaska na put i onda o tome ne brinuti narednih 10-15 dana.
4. Nemojte deaktivirati svoj profil
Nikako nije poželjno privremeno deaktivirati nalog je je to dobar indikator da neko vreme niste tu. Veliki broj ljudi misli da je to dobro jer niko neće moći ništa da pokuša jer je nalog neaktivan međutim to je sasvim pogrešno. Prvo što neko može da vidi da nalog više nije aktivan što samo po sebi može biti neki indikator a drugo što prvim pokušajem logovanja sa tačne email adrese sa koje je nalog otvoren neko ga lako može ponovo aktivirati. Ova opcija se uopšte ne preporučuje u ovakvim situacijama i bolje je da ostane nalog aktivan nego da se deaktivira. Jedina prednost deaktivacije jeste što niko neće moći da vas taguje negde ali to možete srediti i u podešavanjima gde je potrebno odobravanje svakog tagovanja pa ako neko i pokuša dok niste tu neće se ništa desiti osim što će vas po povratku čekati zahtev da odobrite akciju.

Nadam se da sam ovim postom uspeo da bar malo delujem na vas da razmislite o ovoj temi i da vodite računa kako se lepa stvar kao što je godišnje odmor ne bi završila na neželjeni način.

Koji je operativni sistem za desktop najsigurniji

Često možemo čuti od raznih ljudi koji se bave računarima da je Linux bezedniji od Windowsa ili da je Apple OS X najsigurniji. Da li je to bas sve tako ili iza toga ima još nečega pokušaću da razjasnim u ovom postu.

MS Windows
Činjenica je da je Microsoftov operativni sistem najzastupljeniji na stonim i laptop računarima kako u kućnim tako i u poslovnim okruženjima. Razlozi za to su višestruki ali ako bi pogledali neki od najvažnijih to bi svakako bila kompatibilnost sistema sa hardverom (ovde pre svega mislim da drajvere) i lakoća korišćenja (ovo je nešto što je zamišljeno da bude user friendly). Potrebno je naglasiti da sam razvoj Windows operativnog sistema je bio ranije podeljen na dva različita dela. Sa jedne strane postojali su sistemi kao što su Windows 3.1, 95, 97, 98 i ME koji su bili bazirani na potpuno nesigurnom kernelu od kojeg se posle 2000-te godine potpuno odustalo dok sa druge strane su uvek postojali sistemi NT 3.5, 4.0 i 5.0 (poznat i kao Windows 2000). Posle 2001 godine Microsoft je odluči da drastično promeni odnos prema bezbednosti i tada je od Windows XP stari kernel odbačen i uzet je za sve buduće operativne sisteme NT kernel koji i danas koristimo. Takođe ovde želim da napomenem da postoji nešto što se zove SDL odnosno Security Development Life Cycle koji je Microsoft uveo posle 2001 godine i prvi sistem koji je u potpunosti napisan i usklađen sa njima jeste VISTA.

Linux
Ovo je operativni sistem koji je prvi izbor računarskih entuzijasta, sistem administratora, hakera i sličnih grupa sa višim nivoom znanja od prosečnih korisnika. Linux još uvek nije sistem koji se koristi toliko često na stonim i laptop računarima u poslovnim sistemima mada ga ima ali je zato u poslovnom okruženju čest izbor za različite vrste servera. Radi se o besplatnom sistemu koji se bazira na Unix kernelu koji se smatra izuzetno bezbednim. Postoji veliki broj distribucija a svakako najčešće možemo videti Ubuntu ili Debian bazirane distribucije (preporuka autora jeste da ako niste u Linux svetu obavezno isprobate Linux Mint distribuciju koja je veoma slična MS Windowsu).

Apple OS X
Apple je svoj sistem tako napravio da on bude isključivo vezan za Mac računare međutim pošto je došlo do promene arhitekture i sa procesora tipa Motorola prešlo na Intel procesore došlo je i do toga da se ovakav sistem može instalirati i na PC kompatibilne računare (ovo je poznato kao hackintosh). Inače sam sistem je baziran kao i Linux na Unix kernelu što je samo po sebi velika prednost. Sistem je takođe dosta zatvoren i specifičan i kao što se i pretpostavlja najbolje sarađuje sa Apple računarom.

Koji je sistem najsigurniji?
Odgovor na ovo pitanje je veoma teško dati. Često možete čuti pritužbe ne Microsoftov operativni sistem Windows sa jedne strane dok sa druge strane možete videti i da se kompanije ozbiljno bavi bezbednošću što se može videti kroz veliki broju security update sistema. Ono što je sigurno jeste da je ovo najpopularniji operativni sistem na tržištu desktop računara tako da definitivno je i meta broj jedan. Naravno da će većina hakera pokušati da napravi nešto što će napadati sistem koji je instaliran na velikom broju računara.
Sa druge strane veliki broj ljudi ima stav da je Linux mnogo sigurniji, međutim postavlja se pitanje da li je to stvarno tako. Za razliku od Windowsa ovde se radi o mnogo manjem broju instalacija pa samim tim ovaj sistem još uvek nije toliko interesantan za hakere. Takođe ono što je vezano za ovaj sistem jeste da je on open source što znači da svako može da otvori i čita njegov izvorni kod. Ovo je sa jedne strane dobro jer zajednica može da reaguje ako primeti neke propuste ali sa druge strane neko može nešto da otkrije i da to koristi godinama a da to niko ne primeti. Činjenica je da postoji manji broj malvera za ovaj operativni sistem ali je činjenica i da se u poslednje vreme otkriva sve više sigurnosnih propusta u ovom sistemu.
I na kraju da pomenemo i Apple OS X koji takođe mnogi smatraju bezbednijim od Windowsa. Ovo je sistem koji je sasvim dobro optimizovan što se tiče korišćenja hardvera i samim tim ima i odlične performanse što korisnici znaju da cene. Rad na ovom operativnim sistemu stvara poseban osećaj koji se ne može opisati nekome ko nije koristio bar iPhone uređaj. Apple je dosta uložio u bezbednost i dosta stvari je urađeno kako treba ali treba imati u vidu da ovaj sistem zbog cene Apple računara nije toliko često u poslovnim okruženjima i kućama pogotovo ovde mislim na evropske zemlje te samim tim i nije toliko često meta sajber napadača. Po ličnom mišljenju autora koje ne mora biti tačno Linux je trenutno najbezbedniji operativni sistem ali to je trenutno stanje stvari koje se lako može promeniti popularizacijom ovog sistema.

Čudo zvano Mirai botnet
Izuzetno zanimljiva stvar dogodila se prošle godine kada je prvi put primećeno širenje botneta pod nazivom Mirai (inače ovo ne japanskom znači budućnost). Ovaj malver je prvi put primenio sledeći princip, za širenje ovog malvera koristi se isključivo MS Windows operativni sistem ali on nije napisan da napada windows već Linux kako bi od Linux računara napravio botnet mrežu koji će se koristiti u DDOS napadima. Takav primer i sama demonstracija rada Mirai malvera jeste najveći do sada viđen DDOS napada koji se dogodio 21 oktobra 2016 godine i gde je meta bio jedan od najvećih internet provajdera Dyn. Ovo se smatra najvećim DDOS napadom do sada i primećeno je da je veliki broj uređaja koji je učestvovao u napadu pokretao Linux operativni sistem. Tu je naravno osim računara bilo i kamera, monitora za bebe, IP kamera, pametnih telefona, različitih senzora i slično. Ovo sam namerno pomenuo kao poseban slučaj pored još mnogo drugih i za to postoje tri razloga:
1. prvi put se kao meta pojavio Linux OS
2. ovo je do sada napad najvećih razmera
3. ovo je prvi put da se jedan operativni sistem koristi za širenje malvera koji napada drugi sistem.

Nadam se da sam uspeo da Vas bar malo pokrenem na razmišljanje o tome koji operativni sistem je najbolji za Vas. U ovom postu nisam spominjao vruću temu vezanu za špijuniranje koje se često vezuje za Microsoftov operativni sistem zbog čeka je on u nekim zemljama zabranjen za korišćenje u državnim institucijama kao i o tome da je i sam Microsoft napravio poseban operativni sistem samo za Kinesko tržište. O ovome planiram da napiše poseban post tako da ova tema ovde nije detaljno obrađena.