Da li se sećate kultnog filma Frankeštajn iz 1931 godine ili novije varijante ovoga u vidu filmova RoboCop i Terminator. Tu smo prvi put videli nešto što se zove biohack gde se u ljudsko telo ubacuju elektronske komponente i ti ljudi postaju nešto što je poznato pod više naziva ali najčešći jeste cyborg. Postavlja se pitanje da li se tu sve završilo na filmskom platnu ili postoji i nastavak svega ovoga u stvarnom životu.
Već duže vremena naučnici razmatraju kako da ugrade mikročip u ljudsko telo i da to ne bude nikakav rizik. Ovako nešto bi nam omogućilo da ne razmišljamo o tome da li ćemo zaboraviti svoju smart karticu ili USB token kada idemo na posao ili u kupovinu. Ovakav sistem bi omogućio da se bez problema logujemo na računar, plaćamo račune, ulazimo u prostorije sa ograničenim pristupom, razmenjujemo podatke rukovanjem i još mnogo drugih stvari. Međutim da li je sve to dobro i koji se rizici pojavljuju u ovom slučaju upravo je tema ovog posta.
Kako je sve počelo?
Prvi slučaj koji je zabeležen jeste kada je pre dve godine jedan haker je ugradio mali NFC čip u levu ruku, između palca i kažiprsta. To je uradio želeći da pokaže rizike biohakovanja. Da to nije bio izolovan slučaj pokazuje i slučaj koji se dogodio krajem iste godine kada je njegov kolega ispod kože ugradio mali NFC čip sa privatnim ključem za svoj Bitcoin novčanik koji mu je omogućio da kupuje u prodavnicama ili da prebacuje novac sa računa na račun samo pomoću ruke.
Za šta se sve biohakovanje može koristiti?
Ovde je potrebno napomenuti da ugradnja određenih elektronskih naprava u ljudsko telo može da bude i potreba i da to bude rešenje nekog nedostatka koji neko ljudsko bice poseduje. Primer ovoga jeste cyborg Neil Harbisson koji je ugradio još davne 2003 godine antenu u svoju glavu koja mu je omogućila da može da vidi boje, doduše antena služi za to da konvertuje boje u zvuke i da on to može da čuje. Pored ovoga već neko vreme se na tržištu mogu naći i medicinski uređaji kao što su insulinska pumpa i defibrilator koji se primenjuje kod pacijenata sa srčanim tegobama. Ovo je svakako više opravdano u odnosu na čip koji bi se koristio za plaćanja recimo i iza ovoga stoje naučnici i lekari koji na ovaj način žele da prevashodo pomognu pacijentima pa samim tim je i ovakav bio biohakovanja mnogo prihvaćeniji od strane ljudi.
Šta kažu kompanije?
Odavno su kompanije počele da prate zaposlene. Sve je počelo sa pametnim telefonima, GPS uređajima koji se mogu nositi ili koji se nalaze u vozilima i koji daju mogućnost firmama da prate kretanje svojih zaposlenih. Međutim da to nije dovoljno i da su neki otišli još mnogo dalje od toga pokazuje slučaj iz 2015 godine kada je Švedska hi-tech kompanija ugradila zaposlenima u kancelarijama RFID čip u šaku koji je omogući da ne mogu da zaborave svoje ključeve od kancelarije ili šifru za fotokopir aparat. Međutim kompanija iz Viskonsina pod nazivom Three Square Market (32M) biće prva američka kompanija koja će ugraditi RFID mikročipove u ruke zaposlenih, da bi pokazala da su RFID implanti bezbedni. Ova kompanija je najavila da će 1. avgusta u saradnji sa švedskom firmom BioHax International (koja inače stoji iza prethodnog slučaja u švedskoj) ugraditi mikročipove u najmanje 50 zaposlenih u kompaniji. Čipovi će biti ugrađeni ispod kože, između palca i kažiprsta i koristiće NFC tehnologiju koja se koristi i kod beskontaktnih platnih kartica i mobilnih plaćanja, zajedno sa RFID tehnologijom. Ugrađeni čipovi omogućiće zaposlenima u kompaniji da se prijavljuju na računare u kancelarijama, da plaćaju hranu i piće sa automata, da otvaraju vrata, koriste kopir aparate i još mnogo toga. Direktor kompanije Todi Vestbi je rekao da neće biti GPS praćenja zaposlenih a da li će tako stvarno i biti pokazaće vreme.
Šta možemo dalje očekivati?
Ono što je ovde posebno opasno i treba istaći jesu kompanije kao što je Google koji u ovome mogu videti veliku mogućnost praćenja navika i kretanja pojedinaca kao i raznih ličnih podataka. Google glass je zapravo takva tehnologija koja jeste da omogućava da kroz naočare unapredimo svoje kretanje kroz stvarni svet i da smanji jaz između virtualnog i stvarnog sveta ali sa druge strane sve to što vi videti kroz naočare može videti i neko drugi a to je u ovom slučaju naravno Google.
Što se tiče samih čipova postoji i problem ugradnje koji za sada nije bezbolan tako da se dosta radi na tome kako da ti uređaji budu što manji i čak u nekoj varijanti koju naučnici ispituju jeste da se to uradi kroz tetovažu. Jedan od najpoznatijih biohakera jeste šveđanin Hannes Sjoblad koji organizuje nešto što on naziva implant party i gde ljudi dobrovoljno žele da ugrade implante. Kaže da je to počela sa malim brojem od 8 entizijasta dok sada bude po grupi i njih 100.
Koje sve opasnosti postoje?
Osim mogućnosti stalnog praćenja osobe od strane nekoga postoje i problemi vezani za sigurnost medicinskih uređaja jer oni koriste dosta nesigurne protokole za komunikaciju kao i to da pri samom razvoju ovakvih uređaja niko nije razmišljao o bezbednosnim mehanizmima zaštite od hakera. Do sada su naučnici testirali ovakve uređaje i videli da postoje ozbiljni sigurnosni problemi, dokazali su da se može poslati mnogo veća doza insulina kod insulinske pumpe i mnogo jači elektro signal kod defibrilatora nego što je uobičajeno što bi moglo lako dovesti do smrti pacijenta. Na svu sreću ovo je rađena samo u laboratorijskim uslovima i sa uređajima koji su bili van tela pacijenta.
Ovim postom želeo sam samo da ukažem na trend koji je trenutno vrlo aktuelan u SAD a tiče se čipovanja zaposlenih u hi-tech kompanijama. Da li ćemo uskoro i kod nas videti ovakve slučajeve vreme će pokazati i da li će na našim ulicama biti cyborg-a nalik na Robocop-a ili će sve to dosta napredovati i postati estetski prihvatljivo i teško za primetiti videćemo uskoro.
0 коментара:
Постави коментар